Prosvetni glasnik

430

преглед гаколских

ЛИСТОВА

ваљане судије, адвокате и управне чиновнике, зар да ! се лроФесор философског Факулгета, нарочито историско- ј филолошких предмета одрече задаће да гимназији спреми ваљане наставнике ? Писад мисли, да и он у првом реду треба да сматра за своју задаћу то спремање гнмвазиских наставника. За дуго је у Немачкој владала предрасуда, да од добра почетника научника буде увек добар гимназиски наставник, из кога се у повољним приликама може развити прави научник, тј. нроФесор уннверситета. Та је иретпоставка учинила, да су немачке гимназије имале доста учених и идеалистичких наставника, али и претераних специјалиста, којп су добрим делом криви за преоптерећеност н претераност, која је изазвала реФорму, при чем је гимназија доживела „битку на трасименском језеру," како то веле заступници чисто класичне гимназије. Полазећи од горње ноставке, на уннверситетима се пре неколико деценија радило без икаква плана и разлога, каталог нредавања био .је као неки калејдоскон без узајамне везе. Све је на то циљало, да се покажу тачно иаучне методе, да се образују научннци, будући университетски проФвсори. А кад су таки св])нгени философи улазили у школу, били су остављени сами себи, морали су сами учнтн за своју таксу, на неки никада нису ни научили, а то је све унесрећавало ученике. Сад је много боље у том иогледу, јер се много више пажње на потребе средње школе обраћа п од најодличнијих научника; али ипак имаде још заступника, старога правца. Нротив н,их се ваља борити; јер у средњој школи никада нису нам могли бити мање потребни специјалисти но сада. С тога писац и износи неке напомене за образовање гимназиских наставннка. Пре свега ваљало би саставити илан студија, кога би се држали слушаоци философског Факултета нри пзбору нредавања. Даље би требало, да се најважније дисцинлине, као историја књижевности, старине, метрика итд., барем Један пут нредају у току једнога квадријенија. При ексегзтичким нредавањима треба се што внше обазнрати на писце што се читају у гимназији као и на методе школскога тумачења и вежбање у том иослу. Неће се госнода нроФесори университета понизити, ако дођу у блнжи додир са својим слушаоцима, ако буду наставници, а не само научници. Лено вели нисац: „Онп су, то ћемо радо да им у славу речемо, со умнога живота; али ако со изгубн од своје оштрине, тојест, ако постане једнострана, досадна, чиме ћемо онда солитн?" Има јога једна тачка, где се университет и гимназија неиосредно додирују — државни исиит. П ту се пређе много грешило, нарочито због претераннх захтева и ригорезне строгости. Сад се опажа покрет на боље, нарочнто од како у исиитним комисијама учествују практични школски људи, те се све више нриближује праведном захтеву, да наука и пракса пруже руке за заједнички рад, а не, као што је пређе често било, да без разумења и хладно пролазе једна поред друге. Университет и гимназија не треба да се тако плашљиво туђе једно од другог. Сад је све ређе, да који гимназиски наставник буде позван за проФесора университета; а међу дикама университетским био је знатан број нређашњих школских људи, и њихово дидактично образовање само може користити њиховим ученицима. Нарочито млађим одличним вшпим учите-

љима гимназиским ваљало би давати могућностн да заслуже катедру университетског нроФесора. Они бн се могли нремештаги у университетска места н дати им ирилике да стекау уеша 1е§еп(11. Нека им се поверава хонорарна нроФесура, учешће у управн семинаром, нека се узимају у испитне комисије, или нека им се дају научне задаће или одсуство за научна нутовања итд. Не треба жамити нн материјалних жртава за то. То су захтеви, које у свом чланку, ирвом у ово.ј свесци, поетавља старији гимназискн нроФесор и познат школски инсац Фридрнх Али, завршујући их наиоменом, да у опасној кризн, у којој је дааас гимназиско образовање, университет и гимназија морају да пруже једно другом руку ради заједничкога братског рада. Писац друге раснраве вели за себе да није начелнн нротивннк садашњих наставних пла&ова у Немачкој, да нрииада умерено.ј реФорматорској странци, али ипак увиђа, да треба озбиљно исиитати, да ли се није у овом или у оном много далеко отишло и ако је то тако, да ли није време, да се стане на нут тому, без нануштања принципа. Јер из кругова озбиљних, увиђавних школских људи чују се све више и вшие гласови, да у гимназијама знатно оиада ученички успех нз старих језика а нарочито из латинскога. Писац је с радошћу поздравио нове наставне планове, јер се морало већ једном кидати са старим, једностраннм, чисто Формалистичким предавањем старих језнка. које се било нреживело. РеФорма метода била је спасоносна, погребна за здрав развитак гимназија. Али као нријатељ и ноштовалац класичне старпне мора да жали, што ,је настава класичних језика у ширим круговима дошла у рђав кредит, те се чују чак и гласови, да грчки језик треба да отпадне или да иостане Факултативаи. Он је уверен, да би с таком екстремном мером био, скопчан зиатан назадак У целом жнвоту. Призиаје да су за то доста криви они крајњи филолози ; јер да су тада, кад је стара метода неограничено владала, од .једностраних ноштовалаца и бранилаца класичне старине учињене за времена умерене концесије, не би сада удар био тако велики. Стара су времена прошла н више се не могу повратити; учињен је корак унанред према погледима времена и нрема промењеном идеалу образовања и напушаеао је иређашње једносграно Формално образовање. Ну, као што рекосмо, писац је рад, да изближе испита овај прелом, да разгледа шта ваља учинити за наше гимназиско образовање. Поменути назадак у старим језицнма, нарочито у латинском, оиажа се нарочито у непоузданости у знању граматике. Сам писац има у том искуства, јер је наилазио код својих ученика право колебање нарочито у конјугацији, и то чак и у најстаријем разреду, чега нема у тој мери са синтаксом. А несумњиво је да овака неноузданост у елементчша мора рђаво утицати и на лектиру, која ао новим плановима треба да ступи на ирво место. Како се у нрими могу с ученицима читати Тацит и Хорације, кад они нису иоуздани ни у 'елементарним стварима? У нрими треба лектира да је уживање, а не мучно изналажење мисли пишчеве. Сем тога, и ако се лектири с правом указује важност, ипак се латински (а писац поглавито говори о латинском) не учи само ради ње, јер би онда отиало све вежбање са немачког на латински у вигаим разредима и такав нревод на исниту зрелости. Писац. се нада, да то ми-