Prosvetni glasnik

\ наука ii настава

Кад су те идсје, као општа знања, Богом дане, то оие II јссу поуздани нзвори снаког знања, и само је оно знањо поуздано, научно или фндософско , које се изводи из тих идеја. А како се то ради, то нам показује метафизична метода. Треба сваки поједшш појав, који жедимо знати, иодвести под коју од тнх идеја, па ако нх она обухвати, онда га моЈкемо ноуздано знати. На пример: сви су људи смртни. Одкуда ми знамо да су сви људи смртни? Истина, многи су умрди, али су-још и миогн живи; мн инкада нитн смо видели, нити чули, да су сви људп помрли. То зиамо, веле теолози и мотаФизичарн, на основу урођенс идеје о смртности счега човсштва. Иа основу те ндојо мн можсмо чннити овакав пзвод или закључак: сви су људи смртни; Пстар јс човек: дакле, Петар је смртан. Дакло иа основу те идејс о смртностн свих људи, ми с иоузданошћу тврдимо, да ће Петар умрсти н ако јс он још жив, и може битн прнсустмујо томе нашем тврђењу. Тако извођењо нли закључивање од оиштега на поједине случајеве, од ндојо на иоједине појаве, зове се у Логици дедукција. А ношто се та дедукција осиива на урођеним ндсјама, о којима говори МстаФизика, то је онда тај начин нстраживања п доказивања истинс, назван метафизичном методом. Та метаФизичиа мстода и била јо искључнво научном мстодом до новијега доба. Истииа, н тада су учени људи налазили, да се може по нешто знати н путсм проматрања и опита; али то знање и ако може имати неке практичпе врсдностн, нијо сигурпо, и но томе иије научно, философско, јер спољии органн наш .1 или чула нису ноузданп извори знања, пошто су варљиви; ми можемо нешто нсјасно вндетн, нешто ненотнуно чути и т. д. Француски философ Декарт казаоје: содИо, егдо зиш — мислим, дакле иостојим. Том изреком он је ударио темељ идејалнстичком правцу фнлосоФије, који је нашао плодно земљиште у Германији ; јер германска раса, из нсихолошких узрока, највише је склона спекулатнвном мишљењу. Истина, славни германски философ Кант нанео јо јак удар метаФизици, кад је казао , да ми можемо знати само појаве; јор чим се наука нли фнлосоФија ограничи на појаве или њихове законе, онда престаје значај метаФизике. Али је он у исто нреме казао и то, да мн не можемо знати, каквс су ствари саме по себи, него само то, како се оие нама јављају. Он је тимс, онет свео све зиање на наше ја, откуда јо ноинкао и после се развио чисти идејализам Фихтеа, Шелинга и Хегла. Накратко: по теорији метаФизичној ирви душевни појави или стања свести, то су урођене

2(!1

идеје, које су јединп извори знања научног или философског , које се добива изводом из тих идеја или дедукцијом. 2. Позитивна теорија Још у 14. веку неки калуђер Француски, ио нмсну Бакон Рожер, стао јс норицаТи те урођсне идеје и доказивати, да су нроматрања и оиит једини извори знања. Али римскн папа брзо угуши то јеретичко мишљење и носле скоро три столећа ннко није ни смсо, да нориче те урођене пдеје. Много доциије у 17. столећу био је у томс много срсћиији имењак несрсћног калуђера, знамонити философ и државник енглески Бакон Веруламски. Он јс оставио рђав сномон као државник, али сјајап као философ . И ми , као удаљсии потомци, који смо наслсдили његове велнке научне тековине, обратићемо пажњу само нањегове научнс нроналаске, којнма ђо човечанство користовало. Ои јс из осиова ноткопао, ако и ие сасвим разрушио, метаФизичну теорију о урођсним идејама н ноставио чврст темељ новој теорији о ностанку душевних нојава, или стања свести. Свс тс тако названс урођене ндеје но Бакопу иису нншта друго, ного рсзултати нашег нроматрања и опита, као јединнх извора нашсг зиања. Кад ми нутем проматрања и онита иснитамо неколико појава, оида то, што смо код њих на.шли, можемо раснрострти или навести и на свс остале појаве те врсте, а да их нс морамо све појединце испитивати. Тај начин закључивања од поједипих иојава приступиих нашем проматрању и опиту на оишто, на цолу врсту тих иојава, и који се зове у ,1огици индукција, Бакон сматра за јсднни ноуздан начин, којим се може истраживати и доказивати истина. Тај начин он јс назвао иозитивном методом. Ио мишљењу метаФизичара ми знамо, да су сви људи смртни иа основу урођених идеја, а ио мишљењу позитивиста ми то знамо на осиову проматрања и опнта. У течају од пет хиљада година, од када се историски зна да иостоји род људски, проматрањем и опитом уверили смо се колико човек може највише да жнви, па да неминовно' настане смрт. То су до сада иотврдили сви примери, и није било ни једнога изузетка. На осиову тих, тако многих иримера о смртиости људској, ми можемо слободно тврдити, да ће сви људи, који су још живи, као и они, којн со буду рађади, неминовпо умрети. Дакле то оиште тврђење: сви с у људи смртни није урођена идеја, иего ресултат нашега проматрања и опита. Пошто су физични нојави лако нриступни нроматрању и опиту, то су нриродне науке брзо усво-

33*