Prosvetni glasnik

ВАУКА Н НЛСТЛВА

267

мора, баш но раинолнкости духовних особина у људн, битн у сваког другојачн — снаки човек мора нмати свој засебан стил. [То је н нанело оног сдавног човека да каже: ,Сти.1 је човек" „1јС з1у1е с'е«1 Г ћошше. ВиНоп]. Али као што све духовие особине у основи својој имају једаи нстн тсмољ, идентичност у људским духовима, тако и свн стилови, баш због те хармоније, која мора ностојатн између људских духова, морају пмати једну основу, која ће се нсмпновно нокоравати духу и логици самога језика. Различни су стилови, дакле, у иеку руку различна деца нстпх родитеља. Према томо знати засебне духове, који се на исти начпн у о<'иозн својој ослањају на опште-народип, н засебне стиловс мо;ке тск онај, који зиа и општн , народнн дух п гух п логпку самога језика. А из тога излазп, да п ово долази у обласг доброг и нравог зналца. Тек одавде ночиње власт вепггакова. Тек онда, кад се хоКс, да сс на туђсм јсзику, а ирилагодно с духом и жконима њсговим, изнссе дух и карактер једног народа. дух и осноени закони јсдног јсзика и засебан дух и стил једнога аисца — аосао је иравог вештака. Велпка је ногрешка, кад се говори, да добар нревод каког класичног дела, на ма како то било, треба да се чнта као орпгпиа.шо паписапа књига на лаком језику. То је заблуда. Пп, који то тражпте, прочптајто превод Шндеро:« једпе песме из Вергидпјеве Енепде и прочитајте то псто код Фоса, иа ће те самп осетитн којс је Вергилије и п које је бољс. До времена Фоса, Рикерта и Шлегла можда се још и могло говорити, да је илузорна замнсао, е се може како дело превести на опај начин, иа који смо ми истакли; од њих је то сасвим доказано баш њиховим практнчним узорима, те се даиас зиа врло добро, шта значи: лепо преводити. Но даватн поуке у том погледу значи хтети се назватп таким вештаком или бар добрим теоретичаром, а то нам није намера. Ми смо рекли, шта јо главна и битна ногодба За преводпоца, рекли смо, пгга све мора зиатн п умети један човек, који хоће да понесе нме доброг преводиоца латинске класичие прозе напосе, а свнх класичних дела уопште, изнелн смо јасно, како мп сами схватамо те главие нотребе: дух и карактер романски и дух и логику латинског језика [код појединих писада пзложпћемо н својо схватање њнховог духа и стилаЈ остаје нам још да кажемо, шта ми сматрамо, да је добар и достојан превод: Превести тачно једно класично дело значи иренети мисли и речи истога дела сходно духу и иравилима свог језика, без икаке аогрешке, али тако, да се из истог осеЛа као основни тон дух и карактер народни [овде романскиј и да и закони језика [овде латинскогј, а као иратилац, истичуКи 11РОСВЕТИИ ГЛАСНИК 1899. г.

се често сасвим на видик, и засебан дух са стилом аишчевим. Ми признајемо, да јо тешко најтачније исиунити ова тражења, али можемо доказати многим примерима из немачке нреводне књижевности, да то није немогућно. Не може ли сс пак овако извести, боље иикако. Зашто изаосити нредснет раздробљен организам каког класнчног деда, кад нисмо били кадрн ичиети гажива; зашто убијати вољу ка класицнзму? Зар не впдите, да је такав нреводилац двогуби, п то тсшки, престуниик ? Треба ди пак нреводити од речн до речи или сасвим слободно, том није овде место говорити, иит' се то може као засебио иравплио изводнтп: буде ли се радило по постављеним тражењима за провод, буде ли се дорасло, да се она испуне, одмах ће се, само од себе вндети, шта треба у ком случају радити. А иогрешкс се врло често у том иогледу не могу доказивати; ви нг можете докашти, да је то баш иогрсшка [овај је случај нарочито, кад се нс ризуме дух и стил аисцаЈ, али се можс осстити, а може је осетити и сваки онај, који добро зна и разумс латинску књижевност. Да завршимо! Преводити класнчна дода од неоцењеие је користи : и сам се човек извешти ирилагодити се засебном духу и стилу иојединог ппсца а уживети се у карактер и дух народни, а и сви се други јаче иодстичу, да то ураде. Од колике је користи, да сс то све уради говориле су нашс прве речи, а сад додајемо, да је један од најглавнијих разлога, да овај или онај народ с вољом и свпм срцем нрпоне к нзучавању класичннх књижевиости у томе, да ли су му преводи из дотичне књижевности добри, а ако се то тиче Романа, онда из прозе, као карактерног њихног рада. ГГитање, дакле, шта је и како преведеио у иас из класичне прозе латинске не значи ништа друго, него како је се код иас љубио и нзучавао живот Ромапа. Одговором на ово ми ћемо одговорити на прво питање. И кад изнесемо и нокажемо, да се данас у нас ретко налазе људи, који се свим срцем одају изучавању старине уоиште а Романа напосе, значи, да се код пас жалосно нреводидо из кдасичнс прозе латинске. И то „жалосно" жалосно је с којс год хоћете стране. Маден број превода први је доказ тог жалосиог иревођења, а јадност и рђавост самог иревођења, други. Оио нешто бољих превода, што се од овог изузима добротом своје израде, тако је мало и ништавно, а најзад само по себи тако иссрећно, да је изишло усред таког прсвођења, од кога да нас Бог на дал>е сачува, да утицаја није имало аисолутио ннкаког. Питате нас, нгго се у нас ие воли кдасицизам уошпте а латинизам наносе, а ми вам адговарамо, — јер су ту љубав у клици убили баш онн, који су је били позвани иза34