Prosvetni glasnik

430

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

радити. Усљед тога свагда се у другој половини школске године, а нарочито за 3—4 месеца иред годишње испите наваљивало, да се накнади оно, што је у школскоме раду иродангубљено за време прве половине године; наваљивало се дакле да се за неколико меседа уради све оно, што је прописано да се уради за целу годину. Заиста у таквој прилици учитељи нису могли ни помишљати, да им треба наставом и васиитањом спремати децу за практични живот; оии су дакле учили децу за школу и за испит, а не за живот. Друкчије није могло ни бити. Па како се иикада иије могло и не може урадити ни по количини ни по каквоћи за 3—4 месеца све оно, што је требало распоредити и урадити за целу годину, то се почело са свију страпа а највише из учитељских кругова викати и жалити како су основне школе претрпаие врло великом количином материјала, како су деца мала и нејака, те не могу да савладају и проуче свеоно; што је наставним планом и програмом прописано. Чак се услед таквих иовика и жалба приступало и скраћпвању и сужавању паставних нрограма, а пикоме није падало на ум, да би требало школску годину иродужити , те да она има у истини пуних 10'/ 2 месеца школскога озбиљнога рада, место она само 3—4 последња месеца у школској години. У жељи да се за она последња три до четири месеца уради све, учитељи су морали својим радом, често пута и против свога уверења, прећи у једну крајност која се од вајкада у недагошким круговима јако осуђује и из свију школа изгони. Они су у толикој мери употребљавали школске ,уџбенике", како оне који су одобрени, тако и оне који иису одобрени, да су ови уџбеници посталн једино средство и извор ђачком учењу. Ту се учитељ, често пута иротивно и својој вољи и своме уверењу, претворио готово сасвим у „цензора", који је само пазио и. гонио учепике да што више и што пре „иауче на намет" из уџбеника. Такво учење не обухвата целу душевну страну ученика, не утиче на његов цео душевни живот. У таквим приликама учитељи нису могли јер нису имали кад, да развију сву недагошку вештину и праксу у школскоме раду; они ниеу могли, јер нису имали довољно времена, да сваку лекцију из свакога наставног предмета обраде ио дидактичним и методичким захтевима. Поглавито тога ради у иашим основним школама и морао се одомаћити „механизам у школскоме раду", или једиострано учење „напамет". Поред једностранога вежбања памћења учитељима иије остајало довољно времена, да обраћају пажњу и на вежбање мишљења и других душевних радња. Они нису могли уносити довољно у наставу и васиитање

ни очигледности, ни разумљивости, ни ирактичности, као што нису могли развијати ни саморадњу у својих ученика. Тако је и постала једпа проста у обичајена рутипа у школскоме раду. До те рутине дошло се дугпм навикавањем, а познато је, да је навика једна мука, а одвика две. Законом о народним школама, који је ступпо у жпвот 1. септембра 1898. год., дакле одмах у ночетку ове завршене школске године, створене су главне погодбе, којих од лре није било, за сигуран и правилан успех и напредак народних школа. Овим законом прокламована је учитељска сталност те се учитељи неће више премоштати ни размештати ни у већој ни у мањој размери, као што Је било по пређашњем закону о основним школама. Добивши овако законом загарантоваиу сталност у својим положајима, они ће се поступно моћи и морати привикнути на правилаи и озбиљан настивнички и васпитачки рад, те ће се најзад и из наших народних школа сасвим иотиснути меканизам. 14 ова сада већ завршена школска годииа, као прва радна година ио овоме закону о народипм школама ноказала је врло јасно да се и у нашим школама може одомаћити, како рационална настава и васпитање тако и потпуно правилан ред и дисцпплина међу ученицима. Одмах у ночетку ове минуле школске године наставници свију београдских народних школа направили су сваки за своју школу планове лекција у којима је обрађивање наставне грађе расиоређено подједнако на. све радне дане у години Иоредећи дневник школскога рада, који је у свима београдским народним школама врло марљиво па чак и сувише опширно вођеи, а у свези са пропптавањем ђака приликом мојих чешћих посета у току године, видео сам да је обрађивање наставне грађе заиста врло приближно онако текло како је у плановима лекција обележено. То даје јакога уверења, да се у току целе ове минуле године озбиљније радило, да се није ни у почетку ни у средини године оклевало, па по томе није имало потребе ни при крају школске године, да се онако прегони и наваљује на рад, као што је било у пређашним годинама, А где је овако рађено, ту је, разуме се, морало бити и бољег и трајнијег уснеха. Врло је мало оних наставника, који нису имали никако планове лекција, или су их имали, али непотпуно и неуредно. Норед јдавања наставе из научних иредмета, из чега се рад школски у пређашиим годииама готово искључиво и састојао, у овој минулој години обраћана је нарочито јача пажња на ђачке писмене радове у опште, на цртање и практичие и лепе вештине, што је у пређашним годинама све готово