Prosvetni glasnik

442

НАУКА

И НАСТАВА

буде потпун реди мир. Докле год се деца збиљски труде да чине оно што учитељ жеди, дотле ће он, ако је само раздожан човек, кроз прсте гледати ситније грешке, све док добро вдадање не постане навиком у његовој шкоди. Посдушпост је у сваком сдучају боља од непосдушности; ади ако учитељ жеди добра својим ученицима, мора се постарати да њихова посдушност постане добровољном. Ако учитељ своју „моћ воље" врши нанрасито и с виком, онда она вређа; а ако је чак с дреком, онда изазива смех. Он мора бити тих и одмерен ако хоће да вдада шкодом, нити исиод његове мирне површине сме бити какве буре у приправности. 48. Греши ко ученике исмева. — Греши ко ученике исмева бидо за рђаво вдадање, бидо за неучење, или ма за какву повреду шкодске дисциндине. Дете с ким се тако поступа, изгуби донекле поштовање својих садругова, и што је по њега још од најгорих последица, често изгуби поштовање самога себе. ^Исмевањем се задају љуте ране које се не дече. Никакву дичну или породичну сдабост или ману учитељ не сме ником обедодањивати. Не треба никад убијати у детету његово 'поштовање самога себе нити га излагати подругљивим примедбама његових другова. Исмевањем ситних нокушаја може се сузбити и јаче напрезање за поправком. 49. Греши ко дете казни а не објасни му зашто то чини. — Неки ће учитељ рећи: „Јанко, дао сам ти рђаву оцену из владања" или „Јоване, остаћеш овде за време одмора", не хотећи да деци објасни зашто је онај добио рђаву оцену, или зашто је овај кажњен затвором. „То би објашњавање дуго трајадо ; онда не бих ништа друго ни радио", одговориће обично учитељ, правдајући свој поступак. Такав би одговор одиста био на свом месту у школама у којима је усвојен такав начин кажњавања. Учитељ који тако поступа брзо ће имати довољно раздога да, са свога гдедишта, свако објашњавање сматра као дангубу. Кажњавање је акт судски, па га ваља судски и вршити. Дете има права да зна зашто се кажњава пре него што му је казна досуђена. Ако се учитељ не потруди да казну објасни са свим јасно и отворено, онда дете има оправдана раздога да га сматра као каквог ситничарског тиранина, који кажњава само зато што му то чипи задовољство. Кажњавање има добрих посдедица, и оие су све боље не у колико би бод што га казна ствара био већи, него у кодико би деци било ја-

снијекакваје природа саме кривице и да увиде да је казна оправдана. Казна сама собом изазива гњев, отпор и жељу за осветом; с тога учитељ никад не треба да у души детињој створи бод а да се уједно не побрине како ће да осдаби његово рђаво дејство. Казна, нарочито телесна казна, већ је по себи сурова и подивљава. Сасвим је природно да дете, које се тако кажњава, расте мрзовољно н постаје осветљиво. Оно држи да га учитељ мрзи, и не може му се ни замерити што тако мисли. За ово је крив учитељ. А како родитољи своје мишљење о учитељу стварају по својој деци, то ће он изгубити поверење и једних и других. А ништа родитељи не примају тако к срцу као неправду учињену њиховој деци. И било сад да им је ненравда одиста учињена, било да није, то ствар не мења све док су они уверени у то. На овај начин учитељ слаби свој утицај својим властитим иоступцима. Он ће изгубити више од половине своје моћи ако дечји родитељи изгубе веру у његову несумњиву правичност. Најбржи пут да учитељ стече неповерење биће ако изрекне ма какву казну а остави ученицима да они траже узроке и нагађају учитељеве побуде. Треба имати још на уму да се казна не тиче само детета над ким је извршена. Ведику пажњу треба обратпти на то да, пре него што се казна изрече, цео разред јасно увиди да је она оправдана и правична. Не сме се, разуме се, допустити мисао као да ученици имају право да, оддучују о томе да учитељ не треба да кажњава како се њему свиди; али се треба постарати да јасно појме да учитељ кажњава само ради добра и онога кога казни и свију других, да су његове одлуке увек једнаке, непристрасне и праведне, и да је он увек готов да да своје разлоге зашто је казну досудио. И ако цео разред не би у души својој одобравао казну, било би рђавих посдедица. Казна која се брзо изриче, хоће често да буде ненраведна. Ако учитељ није у стању да убедљиво образложи сваку своју казну, одмах треба да посумња и у онравданост њену. Нека покуша да да своје разлоге, па ће га то често довести на то, да своју одлуку промени. Хорас Ман веди на једном месту : „Признајем да сам се много пута зачудио и упрепастио гдедајући како учитељ једнога часа ради на табли, објашњавајући рачунске задатке, други час ироведе у читању иди у раду иа граматици, а између та два часа, као у каквој игри међу чиновима, зграби које дете зајаку, повали га на земљу, казни и отера на место; и све то није трајадо ии два минута". Неких Формалности мора бити у изрицању казне.