Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

443

Трсбало би да учитељи имају какву таблу, на којој би белсжи.ш оцене за рђаво владање или за неучење, и да је обесе иегде код врата тако, да сваки ученик, иролазећи туда, може једним погледом да види да ли је оцена његова или је случајно и погрешно стављена крај његова 'имена. Само тако ће деца бити потпуно убеђена да су и месечни пзвештаји учитељеви њиховим родитељима о њима тачни и поуздани. 50. Греши ко телесне иазне употребљава ради одржања дисциплине. — Телесна се казна сме употребити као средство за поправљање; и за ученике ова је казна боља него ли затвор; за девојчице се она не сме или бар веома ретко употребљавати. 1 Учитељ који телесну казну често употребљава као средство да одржи ред у својо.ј школи, или је одвећ лењ или рђав учитељ; у њега је или врло мало способности или врло мало воље. Добар ред у школи стоји у обрнутој сразмери с телесним казнама: што више боја, мање реда; што мање боја, више реда; најмање боја, највише реда. То је искуство свију оних који су на ово питање обраћали већу пажњу. Има учитеља који су се кроз читаве године уздали само у батине, и који, сем прута, нису ни имали ништа друго за одржање реда у школи. Ту треба жалити и учитеља и учеиике. Таки људи никад пису ни били прави учитељи, нити су се могли научити да врше узвишене дужности учитељске. 51. Греши ко телесну казну врши само Форме ради. — Неки учитељи мисле да у дечјем стиђењу од телесне казне лежи њена васпитна моћ. Ово је велика заблуда. Кад би ово мишљење било правилно, онда би то било најјачи разлог противу телесне казне. Није ваљда учитељу задатак да својим ученицима наноси срамоту. Деца се смеју учитељу који мисли да она осећају бог зна какво по') Као што је иознато, и у америчким и иигдеским школама су батиие доиуштене. Изгледа одиста мало чудновато, готоио парадоксно, да народ који више него икоји други нази да му ио школама не буде само учења него и васпитавања, у чијин се школама више него игде на другом месту негује осећање части и поноса, у чијим су школама највеће казне за кривиде морадне природе, за обману, за даж, где се ретко веле, може десити да се ученици из какве неиридике извлаче дагањем јер је то недостојно, није џентлментски, где у ошпте и постоји појам и реч загџентлменство — да су се у таквог народа, баш ради свега овога, ради васнитавања шкодске омладине, у школи одржале батиие. Не хотећи улазити у расправу питања да ли ово једно друго искључује, нека је на овоме месту све ово само истакнуто, уз напомену да је и тамо тедесна казна, нема сумње, последње средство за поправку, и да се удотребљава само у тезким сдучајима и врдо ретко — можда ређе иего тамо где је она законом сасвим забрањена. Прев.

нижење кад буду телеспо кажњена. Ова казна нека је ретка али строга. Нека она дође само за тешке и поновљене кривице, али нека је таква. да не буде потребно да се више понови. 52. Греши ко децу вуче за уши, бије по Образу итд. — Казна треба да укроти, да савлада. Данашњи педагози одбацују ону страшну мисао, да је кажњавању главни задатак да изазове бол. Казпе као ове у наслову поменуте, свакојако изазивају отпорна осећања и само Физичка немоћ детиња спречава те оно одмах не да и отпора за овако недостојно поступање. Горње се казне не смеју употребљавати: а. јер оне показују да је учитељ напрасит и нргав, и да има рђав и нечовечан карактер, и б. што се оне извршују без претходног објагањења ученицима о потреби и правичности казне. А објашњење треба да иде пре казне. Ниједан учитељ не сме мучити своју децу чупањем за косу, штапањем итд. нити их сме терати да дуго стоје у каквом неприродном положају. 53. Греши ко допушта дошаптавање, тобож да треба ученицима допуштати да једно другом помажу. — Дошаптавање ученичко за време школскога рада је такође зло које се не може правдати; и они који га допуштају, чине грдну погрешку. Има учитеља који, у жељи да правдају оно што из своје слабости или лености не могу да забране, допуштају дошаптавање, тобож да „ученицима треба допустити да једно другом помажу". Овај је изговор лажан из два разлога: а. дошаптавање се не може ограничити на онолико на колико ми хоћемо ; б. деца пе могу сама себе учити. Зар је вештина учитељска тако лака ствар да је свако дете уме одмах вршити? За цело не. Мало је и одраслих који имају у себи природии дар да друге уче, те и за човека осредњих способности и лепог образовања треба дугог и брижљивог спремања на тек да постане добар учитељ. Како је онда смешно то, допустити сваком детету да оно прими на се учитељске дужности кад год хоће. И ако је дошаптавање добра ствар онда га морамо допустити свима ученпцима, јер оно не сме остати иовластицом само појединаца. У школи не сме бити само њих неколико којима уста смеју бити увек отворена, а осталима запушена. И какве користи може бити од тога, па и у вишим разредима, ако се ученицима допусти да један другом помажу? Марко, на прилику, нешто пе зна, или не може да изради свој задатак па зовне у помоћ Јанка, који седи до њега, а овај

56*

Ј