Prosvetni glasnik

49«

ШКОЛСКИ ЛЕТ01Ш0

и .1и нису у стању, да, у кратком року подигну нове шкодске зграде. С тога би требало тражити начипа, да свака општина поступно и неосетно, у низу пзвесног броја година, добије удесну школску зграду. Ја сам, за сада, после дужег разминтљања, нашао један начин, који ми се учинио најзгоднијим, а који ћу овде изнети г. Министру на оцену. Тај се начип састоји у овоме : У окружни школ -Ски буџет треба унети једну нартију на зидагве школских зграда у округу, а у суми од 50—60000 динара. На предлог школског надзорника, окружни школски одбор доносиће одлуке, у којим местима треба подићи у дотичној години нову школску зграду. Чим одбор донесе такву одлуку и г. Министар просвете је одобри, одмах треба узети новац из шк. касе и извршити одборску одлуку, Еад се зграда доврши, онда треба новац, утрошен на њу, разрезати на школску општину, која је добила ту зграду, и то тако да се, према имућности онштине, (која је добила ту зграду), утрошени новац покупи за 2—5 година и врати окр. шк. каси. На тај начнн, сума од 50—60000 динара, у колико је од ње одузето, попуњава се и постаје неким фондом за подизање школских зграда. Мислам, да је овакав начин подизања школских зграда лако у живот увести. * * * Снабдевање школа и наставника њиховим потребама, ма да је сада знатно боље него што је пре било, ипак у миогоме није као што треба. Највеће сметње у томе погледу чине ноједини председници општина, који не дају школама онолико новаца колико им по буџетнма припада, и колико им је потребно. Ова би се сметња могла уклонпти, по моме мншљењу, једино на овај начин: Сада се општински и школски прирез кугш уједно нод заједничким именом: оиштински ирирез. Од ирнкупљеног приреза председник одвоји и да школи колико хоће, јер то од његове воље зависи. Међутим, мпого би боље било, кад би се шк. прирез купио одвојено од осталог оиштинског, и кад би се сваког месеца предавао пореском одељењу, а ово иосле предавало појединим школским благаЈницима. Тако би школе уредно, месечно, добивале, ако не целу дванаестину буцета, а оно бар што год. Свакојако не би било случајева, као што их сад има, да шк. благајник не добије за 4—5 месеца ни 10 пара дин. Често се пута, међутим, дешава и то, да шк. блајник има пара, али њима, за неко време, не

подмирује школске, већ своје потребе. Школски иадзорпик, пак, пије увек у стању, да му прегледа стање школске касе. За то би и овде требало учинити неку нзмену. По моме мишљењу, најбоље би било: наредити законом или расииеом, да у сеоским школама благајници буду учитељи; јер, они ће савесније руковати школскнм новцем, и, њих ће шк. надзорници, у томе погледу, лакше моћи контролисати. Поред тога, што школама не издају уредно иотребан повац, општински су председници и иначе врло немарни у вршењу својих дужности према школи. Свега тога не би било, кад би надзорници имали нраво кажњавања, јер на жалост, наш сељак врши своју дужност тачно и савесно само онда, кад зна, да ће га, у противном случају, постићи казна. Споменућу на овом месту још једну невољу, с којом имају да се боре, у првом реду, учитељ и учитељица. Ретка је школа да сви ђаци имају иотребпе уџбенике, писаћи и цртаћи материјал, и то не само у почетку, него и доцније, у току шк. године. Неоспорно је, да то омета наставника у раду, и да у опште штетно утиче на наставу, која због тога не може бити једнообразна. Овој би се невољи могло помоћи на овај начин: треба једним расписом наредити свима школским одборима, да одмах, у почетку школске године, а према упуству наставникову, набаве из школске касе за све ђаке потребне уџбенике и други уџбени материјал (цртанке, нисанке, таблице и др.); председнику пак и општинском суду треба ставити у дужност, да у току године нанлате од ђачких родитеља новац који је на тај циљ утрошен, и да га врате школској каси. Овај су начин снабдевања ученика њиховим потребама увели школски одборници у Великој Ерсни (срез јасенички) још од пре неколико година, па мислим да би се и по осталим школама могао лако увести. При завршетку овога извештаја казаћу још неколико речи о својој канцеларији и о учитељским већима, која сам још, осом оних у ранијем извештају поменутих, био сазвао. Канцеларија ми се налази у згради окружног начелства. Смештена је у једној соби, која је доста тескобна и неугледна ; друге боље није ни било. Ја сам је сматрао као нривремену, на је због тога нисам ни наместио као што треба, премда ми је окр. шк. одбор одобрио приличну суму новаца на тај циљ. Од 1. јануара ов. год помагали су ми у канцеларијском раду смедеревски учитељи: г. г. Ђ. С. Којић и Мих. Драговић, који су за то из окр. шк.