Prosvetni glasnik

498

наукл

и иастава

58. Греши ко непрестано гледа у дете које чита или које на питања одговара. — Ако у школи може бити ђака на кога не треба пазити то је онај који чита, рачуна, или у опште с ким се у неком тренутку ради; јер тај је бар сигуран да се на његов рад мотри. На њега треба пазити ухом, на све остале оком. Многи учитељи, за време читања, обрате сву своју пажњу само на књигу и на ученика који чита. Код таквих учитеља нити ће бити реда у школи нити ће ученици назити. Добар учитељ не пази само на књигу или само на читача. 59. Греши ко се ропски придржава уџбеника. — Учитељ треба да зна основе и начела школских паука, а не само оно и онако излагање, она правила и примере који су у књизн. Учитељ који тражи од речи до речи оно што је у школским уџбенидима, слабо цени вредност свога правог позива. Децу треба навићи да умеју из својих уџбеника и самостално да уче, а учитељ ће се уверавати о овоме на тај начии што ће захтевати од њих да и практични нримене стечено знање. Не треба никад да се задовољи с тим да оно што му ученици зпају, знају само језиком, него и да разумеју. Уџбеник не може иикад заменити учитеља. 60. Греши ко задаје лекције а најпре их не објасни. — Једна од најглавнијих дужности учптељевих јесте да децу паучи како ће да уче и на што ће обратити нарочиту пажњу у свакој лекцији. Задати ученику лекцију а не објаснити му је, или му тек сутра дап показати оно што сте хтели да вам он зна, или и не казати му како ће то да научи и где да нађе објашњења за тсже делове, изгледало би као кад би кога послали у какву пустињу по нешто што није никад ни видео, нити му је ко казао како изгледа. 61. Греши ко малој деци задаје много домаћега рада. — Млади дух дечји не треба гонити да се врло много и врло дуго напреже. Ако детињи мозак ради у школи пет шест сати дневно, онда је он већ скоро дошао до опе „тачке замора", преко које је сваки умни иосао одиста штетан. Док детене дође у своју трииаесту или четрнаесту годину, боље је и но његов физички и ггј умни развитак, да код куће има мало школскога рада. Домаћн иак рад ученички у оиште треба да је увек такав да дете може задани му посао само, без туђе помоћи, да изради. Домаћим радом, истина, штеди се школско време и детету се допушта да сној иосао распореди како му је иајзгодније. Али је тек од огромне важности да се ие допусти нн славољубљу учнтељеву нити сујетн родитељској да многим и трајним умним на-

презањем дечјим оптерете њихов млади дух, те да се на тај начин омете њихов умни развитак. Јер је ван сумње да умне способности затупљују у већипе оних, који своје школовање завршују с таквим умним преонтерећивањем. ПроФесор Хекслн вели: „Сва ругоба и невоља данашњега васпитања долази од оног непрестаног иодстицања иаше омладине да ради с највећим напрезањем а иод утицајем ненрестаног такмичења и испитивања. Некакав паметан човек (али сигурно који није рано устајао) рекао је за оне који рано ране, да су то у опште људи који су нре нодне уображени а после нодне туноглави. Сад, је ли то за ове раноранилце истина или није, не умем да кажем; али ,је ово често истина за ону злосретну децу која се гоне да у школи буду прва. Она су одиста у ирвој ноловини свога живота уображена, а у другој половини тупоглава. Снага и свежина, које је требало у њима нагомилавати ради нозпије опоре борбе у животу, утучене су код њих прераним умним расипањем, неиресташш бубање.м. Њихне су способности убијене напрезањем које је премашало моћ њихових младих мозгова, и она су упропашћена оним детињастим успесима, успесима без вредности, пре него што је за њнх и почео прави посао њихова живота. Ја не браним леност, али велим да је умни одмор деци потребнији него одраслима; и ону веселост, ону истрајност у памерама, ону издржљивост у раду, што је све многога човека од успеха и учинило оним што је, ваља често ставити не на рачун његових многих часова рада, него на рачун оних часова нерада у његовом детињству". 62. Греши ко само задаје лекције а не уверава се да ли их ученици и уче. — Ко тако ради тај систематски бадри децу да не врше своју дужност. Задавање лекција треба за децу да зпачи, иа ма им се о томе нп реч не рекла, као кад би им се казало: „0 овоме што је задато испитиваћу вас идућег часа". Има учитеља који чак и забораве или нроиусте да прегледају нисмепе домаће задатке. Неки их пак покупе али их не врате деци, илн им ие кажу своје примедбе на њих. Оваки учитељи само навикавају децу да буду иемарљива и небрежљива, а често п пеиоштена. Опи тиме уједно раде и противу себе самих, јер нека буду уверени да ће на тај иачин код својих ученнка изгубити свако ноштовање. Деца одмах пронађу слабу страну својих учитеља; она воле ред и тачност у раду. Деца поштују учитеља који брижљиво и на време врши своје дужности, а изгубе сваку веру у учитеља који нх не врши.