Prosvetni glasnik

ПАУКА И

НАСТАВА

705

универеитету у Атини, а сад их је још много мање; наша земља није тако ни гола нн .еиромашна, а све више привредао паиредује: — па где је ту онда места таком упоређењу и страховању? Ето и код нас иостоје већ више деценија 3 Факултета, па нас опет зато иије „умни нролетаријат преплавио ето је ирошло ио века, какоради наш иравни факултет, иа ииак зато ми немамо ни међу жандармима, ни међу келнерима свршених иравнжа. Шта више: имамо доста правника, који још за време свога ђаковања (махом одмах у ирвој години) добију места у држаиним надлештвима; имамо веома много и сувише младих судија и других виших радника иравне струке; имамо досга начелника и других гголитичких и административних виших чнновника без правничке спреме: — а све то показује, да нисмо правницима још ни све прве потребе подмирили. Па ако и иоред свега тога још сами себи не верујемо, него се ндашимо, да ће нам университет бити само од штете; да ће стварати само „умни пролетаријат"; ако сами признајемо, да се од те невоље — све ако би она и хтела наступити — не бисмо кадри били отрести и одбранити, као што се од ње бране и други народи, и друге државе: онда је чисто и јаспо, да се тиме сами одричемо способности за прави кулгурпи напредак и бољу будућност. Онда нризнајемо чак и то, да и ово, што смо до сада за вишу наставу чинили, није имало свога оправдања и циља.... До таких жалосних закључака одвело би пас упоређење са Грчком, да је оправдано. — Али ја мислим, да није. На нротив: последње појаве у просветној струци отварају нам — рекао бих — сасвпм другу перспективу. Да код нас не може, неће или бар не би морало доћи до лекарског пролетаријата у правом смислу те речи, ако будемо рачунали с правим потребама и Фактичном снагом наше земље кад будемо уређивали наш медиципскп Факултет, показаће и ови иримери. Ве11 сам раније (стр. 574.) издожио, да Србија има сразмерно веома мало лекара, и да ће према томе још много времена нротећи, док она у томе иравцу све своје нотребе подмири. Кад би их хтела подмирити искључиво ученицима свог медицинског Факултета — а то би било најнриродније и најбоље решење тога нитања у сваком погледу требало бн јој свега око 250 слушалаца Медицине, јер би тек из толиког броја ђака могда годишње добити 25—35 лекара, колико их доиста и мора имати. Хоће ли на нашем медицинском Факултету стално бити толнко слушалаца, то је питање, које највише аавпси од самог Факултетског уређења, од материјалних прилика ђака и помоћи, коју би дрцросветни глАоиик 1899. г.

жава медицинарима пружала, на најпосле — а то је махом још најважније — и од изгледа после свршених студија и положеног испита. Али све да их увек и буде толико, опет би трајало бар 25 година, док биемо дошли до оног^броја лекара, који би потпуио одговарао потребама данашњег становништва у Србнји. Међутим би за тих 25 година број наших стаповпика опет порастао с најмање 1,500.000 душа (јер се број становника у Србији — судећн по прирасту од г. 1884. до г. 1895. за 35-72 годнне удвоји) 1 ), а земља са 4,000.000 душа требала би, по нашем рачуну око 1600 лекара. Да се опет тај број сталио одржи, па према сталпом даљем ирирасту још и нонуни, морао би нам медицински Факултет сваке године извести бар 50 дипломисаних лекара, а то опет одговара Фреквенције од 350 медицинара. Тако би то иостепено у напред ишло: — прираст лекара вијао би непрестано прираст стаповника, па на тај начин не би онда никад могло доћи до таке хипернродукције лекарских снага, какве се ми бојимо. То нам показује прираст лекара и сгановништва по другим модерним државама, а то ће нам потврдити и садашњи бројпи односи лекарског стадежа у суседној Румунији, која је с нама и онако у многим приликама прилично подједнака. Тамо постоје већ толико година два медицинска Факултета, па је ипак цела земља са својих 6,000.000 становника једва ове године догерала до 1010 лекара, а требала би нх око 2400' 2 ). Према томе ће њихови медицински Факултети морати још дуго радити, и много више дипломисаних лекара изводити, док се све земаљске потребе подмире. Овако ће још дуго оскудицу трпети, на коју се они са свих страна жале. Да је у Србији декарски позив још веома бдагодаран и готово најпоузданији; да се код нас лекари још на све страпе траже и сразмерно добро плаћају; да их, дакде, још за дуго неће бити сувише и на одмет: ноказују оно неколико примера, што сам их већ раније изнео (стр. 574). Још јаче то потврђује онај — сразмерпо — необично велики број наших медицинара на страиим университетима, и оие огромне материјалне жртве, што их подноси држава и грађанство, док дођу до дипломисаних лекара. Да је у Србији све већ лекара пренуно; да је и грађапски и војни Санитет све своје редовне иотребе већ потпуно подмирио, па да му за случајне потребе сгоје на расиодожењу читаве ко') Види: Статистика Краљевине Србије; кн>. хш. -) Она би их толико и имала, ако бисмо у лекаре рачунали и њихове »Фелдгаере«, који привремено заступају лекаре.