Prosvetni glasnik

просветни гласник

77

ваакана, спаја инзуду с једне стране с трећом чеонол вијугом на левој страни, а с друге са другом сдепоонном, онјена тај начин најпрета пут између Брокина и Вериикеова центра. Доњи уздужни снопић спаја потиљачну лобу са слепоочном, цеитар представа за вид са цеитром представа за чувење. — У језиковну се зону исто тако могу убројити и острвна лоба и Родандични поклоиац, где се асоцијациска жпвчана вдакна укрштају, спајајући раздичне центре за добивеие представе разним језиковним путовима. Ово би тврђење анатомаи Физиодога, како за разне језиковне нредставе наш мозак расподаже разним центрима, изгдедадо и сувише ипотетичио, сумњиво, кад наука не би имада других доказа, којима се може веровати. Повреде тих обдасти у мозгу, где су докализовани језиковни центри, п њихове посдедице, које су констатоване на људима који болују разним афатичним бодестима, данас бацају несдућену светдост на физиодошко-нсихолошке процесе у мозгу при говору, при учењу језика, а особито на онај унутарњи говор, који је основа и покретач спољашњега, гласовнога говора. Давно су биле познате „језиковие" болести: бива да неко лице изгуби ноћ да говори, а говорни органи и нпак нису повређени, језик и усне остану покретне као и пређе, у грлу нема никакве механичне повреде. Афазија обухвата вшие врста „језиковних" болестп. Пре тридесет и више година није се о њој ништа иоуздано знадо; њу су сматрали да је дошла онако нсто као н друге повреде у говору, које долазе, кад се гдасотворнн периФериски апарат поквари. Француски антрополог Брока први ступа на правн пут, тражећи да објасни болесне појаве језика, аФазију, а за то има да захвали не аргументима, извученим нз архива, где су сабрани ранији патолошкп сдучајп, иовршно описани, који су ире могли уиети забуну већ експеримеиталном испитпвању. Брока је нарочиту иажњу обратио на врло чест облнк аФазије, који доноси губитак артикулованога говора. Болесници, интелигентна лица, знају шта им се говори, иозНато им је тешко стање њпхово, кад пм се тражи неки предмет, дају га, броје новце, играју карата, домина; ако су писмени, пишући казују своје мисли и потребе. Алн ма колико се напрезали да говоре, ништа нису у стању казати — и очајнички гести сведоче да не могу говорнти. Једни су сасвим неми, други задрже неке речи, које неирестано унотребљавају, и онда кад им није место. Било је болесника који су могли рећи: ћопјоиг, али не.ђопђоп. Има и таквпх иовреда да болесник изгуби именице и замењује их перифразом. Једаи је болесник аФатични само могао изговарати 4ап и 1аи1ап, иначе је био интелигентан, имао фнн слух. Два иут је био ударен капљом: десна рука н нога беху му узете. Кад је овај умро, Брока је дошао на мисао, не налазећи да је где год повређен говорни апарат, да то не ће долазити од повреда у Фтнкццјама мозга болесникова, и да је губптак говора њпхова последица и проучио је мозак тога аФазика, и за дивно чудо нашао повреду у левој полутини мозга. После неколико месеца нашао је, кад је умро и други.