Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА 447

органа да прима утиске, дражи. А опет, ако је неко од ирироде блесан, иди ако је нечија церебрадна организација у опадању — ни најдепша околина, ни најдуховитије друштво, нн највећа срества ништа не ће помоћн да му се развије свест. Ова спонтаност у раду свестп одваја човека н од виишх кичмењака, који расподажу неки пут развпјенијим чуднма но и сам човек. Ади би обдаст нашега друштвенога живота била врдо ускога обима, кад би се усвојидо да душу иознајемо само према појавпма „свести" у ужем, у обичном значењу те речи. У свесноме животу господује сукцеснвност нлн време, т. ј. у прнроди је свести да се не распоређују њезина стања ндн оиажаји једни поред других, већ као ннз појава, који иду једни за другима. Садржај у свести није расиоређеп као на некој гдаткој ]>авни, која је подједнако обасјана светдошћу, и на којој се у исто доба јављају многе творевине-сдике. Не, он је сав у нецрестану, жнву кретању и таласању, при чем се нстичу и износе на видело поједнни опажаји, којн ће мадо после другима места начинити а сами ишчезнути у тами, докле их згодне прилике опет у свест не позову. Време, када нека садржина досие у свест, кад иостане опажена, и време. кад она престане бити свесним састојком у свести, зову „прагом свести", иазивом ко.ји је Хербартова нсихологија одомаћида. Према овом свест има своје границе, ади оне су врдо покретне. За нас је „несвесно" оно што је испод прага свести наше. и оно што може постати „свесно", јавити се у свести. Као што је из психодогије познато, многн процеси у нашем душевноме животу бивају несвеснн, шта впше п едементарни. Могу Фпзичке дражн утицати на наша чула и даље на центрадне органе наше нервне системе, а да не осетнмо утисак, јер је за ово потребно да има различну јачину од јачнне раније дражи. С исихолошкога гледишта ваља тако разумети назив „несвесно": да не обраћамо пажњу на нреставе, осећаје и т. д. и ако их имамо у свести. Онај назив скројен је с ужег гдедишта, т. зв. „самосвести", кад на наше осећаје. нреставе и т. д. намерно екреЛемо пажњу. Може се рећи да се потнуно не губи нншта што је било у свесги некад, а да не остави какав год траг, дакле нн онда, кад се само једном јави, па га за увек нестане.

(НАСТА)ШИЕ СВ)