Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИК

229

То је нак био само изговор, јер није било ни једне школске књиге за грчке шкоде, а да није била одобрена дотичном турском влашћу. Није друго оста ,10, него да се за одобрење поради непосредно код самога министарства просвете, али тајно од патријаршије. За то Ко•стлћ поднесе молбу и лично предаде самоме министру. Прочитавши молбу министар је упути цензури. Била су протекла читава четири месеца, док је турска цензура •стигла прегледати књиге. Па ни тада не би с њима била готова, да се за то не заузе код председника нросветног савета лични пријатељ Костићев, Ата-беј, онда секретар у канцеларији в. везира и члан редакционог одбора листа ,Терџумани-хакикат." Цензури бе[пе непојмљнво, како је могло стајати у земљопису пок. Карића за Црну Гору да је „сраска земља ," и она одговори: „Црна Гора нпје српска земља, него црногорска!" Кад јој се пак доказивало, да је то погрешно, она би онда рекла: „Ако то допустимо, т. ј. да има Срба, онда ће за то уложити протест егзархија." На крају крајева књиге су биле ирегледане и извесна садржина избачена, али је главно постигнуто: на свакој књизи за основне ижоле поред наслова, да се каже: „за основне срагко-народне школе у отоманској царевини ," и добивена 83 допуштења за штамнање тих књига. Све те књиге Костић је морао однетн у Београд да се штампају. Алн за све то требало је много времена, а особито повећих материјалнпх средстава. За то се спремило само оно што се и колико могло. За то су онет моралн све те књиге (18 сандука) носпти у Цариград, да се са одобрзном садржином сравне, иа тек онда коначна потврда да се добије. Нису прошле ни пуне две године, како се званично призначо, да у Турској има Срба и њихових школа , а наједанпут се то признање повлачи и то на овај начин: Пошто беше понестало одобрених књига, то је требало набавити из Београда другу партију. Па, да ли зато, што та партија бејаше по■слана преко српскога посланства у Цариграду, или што је нека бугар«ка рука то напипала, тек та партија књига би на ђумруку задржана читава три месеца, и тек када се српски посланик Новаковић енергичније заузео, би пропуштена. Али она је сада таке н још горе судбине била у Скопљу. Докле су надлежне власти задржавале те књиге најпре у Цариграду, а за тим и у Скопљу, у Призрен беше стигла наредба иросветној комисијц, да се позове Костић и да му се ма на који начин одузму сва допуштења о књигама и они егземплари књига, печатом цариградске цензуре потврђени. И комисија изврши своју дужност: позва Костића и нареди му, да јој сва допуштења за штампање књига донесе, а да ће му их она опет вратити, само док их прегледа. Тако Костић оста опех празних руку.