Prosvetni glasnik

НАУКА И НАОТАВА

РУЧНИ РАД У СРБИЈИ КАО ВАСПИТНО СРЕДСТВО

У почетку овога века у данагањој Краљевини Србији не беше нн школа. Не беше их с тога, што не беше ни ње ни данашње слободе њене. Све беше у тами, мраку и ропству. Данашња генерација, која то време не памти, нпје кадра ни да га замислп. Са осдобођењем њеним почињу и шко.ае у њој. Првим школама беше задатак: .читати, иисати, рачунати и Богу се молити". Из ових првих развијале су се друге, средње н више школе. Задатак и ових беше у почетку узан, па се после проширивао. С бројним растењем растао је, шприо се и разгранавао и задатак њихов. Норед писмености основпој настави дошло је у задатак да спрема и за вшпе школе и за живот. Отуда су ушли у њу још многи други предмети, који полажу основу овоме. А на крају овога века, после непуна пола века самосталног државног живота, ево нас већ. и с Ручним Радом. Па да ннје ово рано? Да ли је ово нотребно? Да .111 ннје ово празна парада и „мода", и има ли смисла и места ова новина? То хоћемо разгледати у овим редовима. I Србија — природом богата а ненасељена и неурађена земља. Сви путници странци диве се леиоти и богатству Србијину. Али то је ириродна ленота и ириродно богтаство њено. Рука наша ништа није или је веома мало додала тој леиотп њеној и томе богатству. Напротпв још, баш томе страноме свету, који је научио и на ону лепоту и оно богатство што га рука људска ствара, може изгледати, да смо ми лепу своју земљу искварили и опљачкали. Наша су лепа брда почела да показују свој го костур и по.врховима и по странама својим. Голо стење и камење с њих почело је одавно да претрнава наше најродније равнице, а ми смо пустили и реке да теку и носе како хоће и брда да све више показују своја ребра. А то нити је лепо, нити доприноси богатству