Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЋ

213

вслики; можда му пеће бнти удар поуздан, можда неће битп удар успешан, можда ће му недостати за то потребне снаге. Ако у тога ученика буде моралне снаге, он ће себи укратити част за тако сјајан удар, да ие ставља на кодку партпју, успех сиоје дружине. Он ће додати лопту другару, који је у бољем положају, којега су опколвли, овај ће имати изгледа на успех, тамо, где би други промашио, може бити. Није сувише речепо, да овом жртвом ученпк улази у хероје. Али је право да додам: да ће ту његову жртву прпзпати сви његовн другови и бити му захвалнп на пожртвовању. Иотребно је и издржљивости. Ове је године, услед дуге суше, поље за Футбал било прекомерно тврдо, падање је било опасно. Ипак се није играло мање него обично. Истнна је, да су на игралиште донели носила, да би однелн кући оне, који би сломили ногу. На срећу, носила нису била иотребна. е. Узајаммо иоверење. Овде ученици потпуно рачунају једап на другога, а сви на проФесоре своје. Исто тако и ја потпуно верујем ученицима. Нећу рећн да се они владају увек добро. На срећу није тако. Мени је одвратиа јагњећа раса; али ја верујем на њихову реч, ја верујем њима, Мало времена но мом доласку имао сам прилнке да пзречем врло осетну касну једном ученику, старијем ђаку, капетану на Футбалу, једном речи виђеној личиости. Он издржа своју казну и после неколико дапа дође да ме нозове на једну нартнју Футбала. Значи да смо добри пријатељи. Нема сумње да је и он мислио, да је моја строгост била законита и потребна. Он, који има извесну власт, радо је признао моју власт над собом. Други пример. Пре пет дана добих писмо од једног ђачића, у којем ме моли, да му опростим за пеку неупутност. Еако се нисам сећао да ми се тај ученик ма у чем замерио, позовем га истог дана к себи на чај, да се разговарамо. Он ме опомену тада на један догађај, у којем се оп показао у ружној боји, пре три месеца. Изгрдио сам га, алп га нисам казнио, чак сам му и опростпо врло искрепо, с обзиром па његову младост и на кратко време што је у Хароу. Али ово није само тнме свршено; он је мислио о овоме случају месецима, и све је држао да јо међу пама остало нешто неспоразума. Да н то разазна, написао ми је писмо, које ја чувам као драгоценост. Оно показује значајну количину осетљивости у детета од 13 годипа, кад се само помисли на моралне муке, које је ваљало поднетп да се победи ружна стидљнвост, бојазан и оно шта ће се на то рећи. Нека су му просте две иравописне погрешке, које се палазе у пнсму, због онога поверења, којега је то писмо сведок. То дете није нпко нагонио, није му ни од кога казна претпла. То јо потпуно слободпа псповест, која му не могаше донети пикакве угодности. Ово је много више него једна обична белешка. Ваља ми дакле свести.