Prosvetni glasnik, 01. 10. 1900., str. 113

ЕОВЧЕЖПЋ

499

саошлтио, створио је узвишена дела. Али уметиичка осиова њихова као да ирштада сетиој аутосугесцији намамљеиог иатуралисте, ма из ље не звони истинитост и природност израза, дела му оскудевају у Дионисовој радости и весељу и недостаје им онај лагани ледени отпор. Зато је Хопин опасна музика песимиста и карактера дирљивих, осећајних, без радости и расположења. Музика повпјих комиромисних композитора нема голема васпитна утпдаја, зато што је то обично контрасна играчка и бескорисна математична комбинација тонова. А опет о оној музици, која одјекује из Флашинета на улици, из аристона, орхестрона у крчми, с нескладног госпођпчиног гласовира у салону — не вреди трошити речи. Докле се народни ■осећај не развије п не оплемени тако, да би се могла лако појмити она „тешко разумљива" музика, дотле ћемо вазда налазити у музици ону баналност, какву сада находимо. Васпитавати свет, усађивати му у школи осећај за уметношћу н дати му прилике за музична уживања музичном реФормом популарних народних концерата — то је наша девнза. Не само интелектуално и Морално, већ и хигијенскн утиче музика на наше васпитање. Та певање је пе само пријатно, већ и здраво. Певањем се прикладно раширује грудни кош и снаже органи за дисање. Иознати ревнитељ за повратак к првобитном природном стању човека, Толстојев претходиик, проповедник И. Пудор, размишљао је о музици, па је та своја размишљања свео у овај резиме: „Како музика васпитава наше младиће и девојке? Када су се довољно заморили скалама, онда свирају Чернога „ЕШ(1у", скуи нота без реда и склада, за тим одсвирају по неки салонски комад, чија је унутрашња вредност вазда минус или у бољем случају Клементову сонату, чија је вредност бар равна нули. Када је п то учнњено, онда бирају сами, н то по своме поквареном укусу, најгоре н без икакве вредности ноте". Од важности је избор музике с обзиром на разне карактере, јер је утврђено, да разне врсте музике различно утичу на једно и исто лице. За човека плаха, страсна, пристаје музика тиха, пластична, наивна; за меланхоличара музика Моцартова и Сметанина. Дабогме да сваки, према своме укусу, има права да бира музику, која му највише годи, и то јест која на његов дух на,јјаче утиче и која га оплемењава. На жалост, данашње наше друштво нема укуса, нити пак правилно гледа на овај моменат, те отуда п долази она неиажња наспрам музике по нашим школама у опште. Изузимајући педантна вежбања у певању, којом се приликом, узгред буди речено, слабије певају наше ваљане народне песме, већ песме такођер „композитора" — ништа се више и не чини. То највпше вреди за наше средње школе. Да су ту неопходне исправке излишно је нарочито истицати, када се зна, да музика учиче на срце и човечји осећај непосредно и с највећом јачипом. Срет. А. П.