Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЋ,

503

мдадости. С тога је дакле неопходно потребно, да се она удружује. Нека ова удружења послуже стварању — васпитању — њенога духа п карактера, јачању воље код ових мдадих људи. Нека се у ова друштва уведе дисциплина коју би она сама прописала и на коју би она сама дала свој пристанак. Нека се на овим својим скуповима привикну дискусијама и науче чинити употребу својих права; нека се ту развнја код њих навика за удруживањем својих интереса п сгвори убеђење да се у заједници постижу мпоге ствари, које се иначе тешко могу достићи. Покушаји, који су чињени у овом погледу, да се организује живот школске омладине, нису још дали оне резултате, који се могу с правом отуда очекивати. „Удружење ђачко" које данас постоји, ако озбиљно схватп задатак свој, може постићи можда једнога дана оно, што треба за живот уииверзитетске омладпне. Ступајући један с другим у ближи додир, универзитетски ђаци научиће да један другог боље нознају и појме. На овај ће начин они себи створити известан правац и гледиште на поједине ствари, задахнути се извесним идејама, које су у овом времену потребнпје Француској внше него нкада. Једна од овпх идеја, то је и идеја о узајамној трпељивости. Француска може бити јака само онда, кад је унутра сложна и једнодушна. Унутрашња поцепаност, то је и њезина слабост. У земљи која има велику прошлост, ова поцепаност у неколико је резултат и историјских узрока. У Француској се променило неколико политичких режима, и сви су оставили за собом нзвесне успомене и јаке везе — прнсталице. Тако исто у Француској постоји више вероисповеди. Према томе, и није могуће остварење и политичког и религијозног јединства без повреде права савести и убеђења. Нужно је дакле привнћн се на поштовање мишљења других. Универзитетски живот прикупившп у се младиће из разних сталежа друштвених и политичких, са свију крајева пнтелектуалног света, може у овом погледу бити од великог и благотворног утицаја. Само заједничка тежња и оданост ка напредовању и величинп своје отаџбине, у стању је да удружи у раду и животу људе од разних мишљења. С тога и живот универзитетски треба у првом реду да развија код омладине дух н осећање родољубља и љубави према отаџбини. То је, у осталом, и једина идеја, чијој се служби сви без роптања могу подврћи; она и треба да прикупи око себе у једно коло сав млађи нараштај. А она је такође од пресудног утицаја и на стварање карактера. Она нас учи, да познамо сами себе, јер индивидуалност грађанина и није нпшта друго, до скуп свих особина наслеђеннх од бивших ноколења. Она нас покреће на рад и буди у нама иницијативу, јер ми немамо права на беспосличење, већ смо дужни напротнв, да све своје силе и напоре управимо само на то, да и ми што год прибавимо народној 33*