Prosvetni glasnik

800

ПРОСВЕТПЦ ГЛАСНИК

Веома су скромна средства с којима ова нова школа расподаже у почетку својега живота. Скромна су средства, велим, према оном веаиком циљу, који ова школа има да постигне, јер она мора тако спремити своје прпправнице да у народ улазе с апостолским одушевљењем за свој свети позив и с потпуном спремом, која ће ићи напоредо с тим одушевљењем. А та је спрема тако разнолика! Народноме учитељу и народној учитељици треба много и хтети, и знати, и умети, и моћи. Да учитељски приправници доста иауче, т. ј. да доста знају, — помоћи ће им школа у којој се уче; да доста умеју — стоји до њихове воље, коју ће уложити у доцнији наставиичкп посао; а да доста и могадну — стоји не само до њпх, него и до државе, која треба праве учитеље да заштити, и до општине, која такве учитеље треба, да воли и да поштује. Ово последње нарочито је важно: да доброга учитеља држава заштити, а општина, друштво, да га воли и поштује. То не би било потребно нарочито напомињати, да се у нас није дошло до сазнања: колико је наш народ жељан доброга учитеља, и колико је, у исто време, тешко учитељу да буде арави учитељ. Стари су Римљани казали: , Кад оружје звечи, онда музе Ауте". Овде музе значе све што је добро и лепо, а наша школа поред тога тежи још да постигне и корисно, а за све то треба јој помоћи н заштите. Ако је истина да је народна школа светило — морамо га сви од ветрова заклањати да се не угаси, да не останемо у тами.... А да ли смо ми нашу школу увек довољно заклањали и трудили се, сви заједно, да се и у нас однегује угледан наставник, који би заслужпо благослов првог српског просветитеља, Немањића Саве и похвалу првога српскога ФилосоФа и педагога — калуђера Доситија? Грехота би било кривити само српскога наставника за све школине неуспехе, за које смо сви криви. Наша народна песма лепо, на свој начпн, брани војводу Рајка од прекора младе Српкиње, која верује да је за сва зла крив један војвода. Таквим прекорима одавно је и наша народна школа бивала обасипана. За све, од чега је наш народ патио, окривљавана је школа и учитељ. С каквом је спремом учитељ улазио у народ, какве су га прилике очекивале у вршењу његове узвишене дужноети — о том се није много разбирало. Од школе смо почели сви много тражити, а превиђали смо да се, према многим нашим захтевима од народнога учитеља, ваља постарати и за његову разноврсну спрему, да му ваља обезбедити мир и ујемчити сталност. Наша се је народна школа налазила у такој нометњи да је личила на ону чаробну планину, за коју вели прича, да свакога витеза, који у њу ступи, окамени. С тога су се најбољи вптези чували да не дођу у домашај те чаробне силе, која ће их окаменити. Требало је наћи оне животворне воде која ће окамењене витезе повратити у живот; требало је скинути чини, које су набачене биле на школу. И ко је у одсудном тренутку решио ово тешко питање о народној школи, о истинској спреМи и о преданој служби народних учи-