Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

639

Нема сумње да постоји један обележен злочиначки тип, од кога се ми илашимо и интуитивно гадимо. Многобројни примери из наше праксе и доживљаја потврђују то. Сећам се, примера ради нека је овде поменуто, једне жене која се ужасно уплашила, кад је видела своје иоворођено чедо. „То дете, казада је тада посматрајући га, изгледа, као. да би хтело све да нас покоље". Доиста је то дете завршилл свој живот као злочинац. Колико се пута уплашимо само од погледа каквога човека, и на првом погледу обузме нас неки веома непријатан и ужасан осећај. То осећање, ту интуицију управо, објашњавамо ми себи на основу знанствених студија и проматрања тиме, да је унеким деловима нашега мозга морало заостати нешто од оних елемената осетљивости, што смо их наследили од наших далеких предака. Кад се ти осећаји појаве, они производе исте узроке, и иста дејства, која су производили и у свом почетку. А како су у давнашња времена они, који су гњавили и притискивали друге били зли и рђави, а добри били тлачени и притешњавани, то су — и ако су се временом прилике измениле и поправиле ипак заостали неки унутарњи инстикти што изазивају гнушање наспрам индивидуа, што на себи носе и испољавају оне спољне знаке, које је антрополошка наука пронашла и објаснила. Тај инстинкат налазимо и код птичиде која се у кавезу излегла; она и ако је са свим обезбеђена и сигурна у својој крлетци, ипак показује велики страх и немир чим опази копца или грабљивицу, т. ј. крвне непријатеље својих предака. Како се горе наведени спољашњи и унутрашњи знаци злочина делимице показују већ код деце, дакле у рано доба, то је васпитачева дужност да добро мотри на те знаке, да према њима удешава своју васпитну методу и да је употребљује према детињим наклоностима. Примети ли васпитач да је дете учинило ма што неупутно, а нема горњих знакова, њему ће лако бити да га изобличи, а родитеље ће лако моћи уверити да ће временом нестати тих појава. Али запази ли да се те детиње неупутности чешће дешавају, да постају све више типичне и да све јаче и све јасније избијају на површину, тада је васпитачева дужност да изнађе порекло и узроке тих неупутности и да предузме најенергичније мере за њихово сузбијање, како би их за времена спречио у њиховом напредовању. Ту онда не номажу више она уобичајена васнитна средства. Теориска Етика прелази ћутке преко тих болесних мозгова, као оно зејтин преко углачаног-мрамора, те се с тога безусловно мора прибећи енергичним мерама. Пре свега ваља се постарати и уверити се, да ли ту, код васпитаника, не постоји епилепсија, па, ако је то случај, треба се постарати да се специјалним средствима, као што је бромур, излечи. За тим се морају пооштрити психолошки упути и правила, и то не голим речима, већ навођењем примера и непосредним подстрекавањем.