Prosvetni glasnik

718

1ЈР0СВЕТНИ ГЛЛСНИК

да је размрска и друге неке беху жртве ових жалосннх иридика. Готово еве учитељство тражи да се ослободн општинског туторства и да народне школе пре$у сасвим у државне руке; само тако нада се оно поправци матернјадног стааа и социјалног по.гожаја. Материјално је стање често горе него другнтвени подожај, јер већина општина даје минималне прописане плате. Готово само веће вароши дају н веће плате, на пр. НеапоуЂ има три класе нлата: 1500, 2000 и 2500 лира, Милано: 1350, 1600 и 1900 лира. На селу учитељи имају муке да добију своје бедне плате и министри морају често да шаљу наредбе и да нодсећају општине на њихове дужности. Понеки млад учитељ, који са пуно нада нзађе из учитељске школе, разочара се због горљих невоља и често напусти учитељски позив, особито ако, као јунак приче од Бе Атшсјз, буде трпео увреде са свих страна: ,од надзорника предлозима за женидбу, од ђачких родитеља због награде, од попине газдарице што је не поздравља, од председника због граматике, од школскога надзорника због методе, од свештеника због веронауке". Због овога је стална оскуднца у учитељима, зато у школама раде већином учитељице, којима је допуштепо да остану у служби и кад се удаду. Школске 1895/6. године било је у јавним школама 19.674 учитеља и 31.831 учитељица, у приватним школама 2.366 учитеља и 6.984 учитељице. Учитељске гаколе имале су у 36 завода само 1836 ученика, а у 112 женских учитељских школа 22.209 ученица. Да би младеж примамила за учитељску службу, прибегла је држава обичном среству, како се то ради и у понеким другим државама, да даје што већу помоћ ученицима учитељске школе; 1895. г. било је 1170 благодејанаца, свако благодејање по 300 лира. И ако су италијанске народне школе у погледу наставних и васпитних резултата још много заостале, ипак се мора признати, да су од оснивања непрестано тежиле да се што више усаврше, те у понечем могу служити и за углед као на пр.: доста ваљаним програмом, тежњом да не буде много ученика по разредима (1894/5. г. било је у нижим разредима просечно 47 а у вишим 29 ученика), да сваки учитељ ради само у једном разреду, потпуном независношћу школе од цркве (само је штета што је настава из веронауке необавезна), строгим извођењем стручнога надзора и потпуном духовном и политичком слободом учитеља, што је и законом признато (интересно је споменути да у Италији учитељ може прииадати свакој политичкој партији, па и социјално-демократској и није крив осим ако не почне да агитује и да своје погледе шири и у школи). Све су ове, да кажемо, добре стране помрачене многим невољама, које су дошле због зависности школа од општина. Ова зависност је главна сметња тачном пзвођењу законских прописа; и главни извор учитељских патња ограничио је у главном већ Ее§о1атеп1о §епега1е. Сви знаци указују да ће се у будућности још више ограничити.