Prosvetni glasnik

814

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНЖК

друштвеној заједници, те се школож (васпитањем) мора сиремати за тај' друштвени живот. У друштвеном пак животу човек долазн у додир с другим човеком својом вољом, својим хотењем. Јасно је, да је та воља предмет васпитавања. Шта би за друпггвени жпвот вредео човек високе интелигендије, који ту своју интелигенцију не би стављао у службу своје моралле воље, који не би радљивошћу својом своју умну претежност употребљавао у корист човечанства? Илл, какве би вредности имао човек дубоких осећања, ако га та осећања не би нобуђивала на радљивост, на стварање, на извесну активност буди које врсте у корист човечанске заједнице. Не известан квантум интелигенције (разума), не извесна дубина осећања, већ духовна активност, већ воља човекова јесте задатак свеколиког васпитачког рада. Све остало мора да служи као средство томе највишем задатку свега духовнога култивисања. Ну и ако је воља човекова — етички узевши — понајважнија душевна Функција човекова, ипак је — исихолошки узев — само продукат знања и"осећања. Еад бисмо психички аиализовали, шта у души човечјој бива пре одлуке на какав посао, пре онога „ја хоћу то да учиним", то бисмо увидели, да пре тога човек мора имати знање о томе, чему воља тежи и знање о средствима, које човек употребљава за постизавање циљева своје воље. Али ако је то знање мртво знање, ако с тим знањем није скопчано осећање (чуство) вредности његове за нас, ако смо равнодушни према њему, то се из тога знања и у кругу тога знања нпкако не може појавити духовна активност. Тада задобивено знање остаје мртав капитал, који не даје никаквих побуда, да се све више и више допуњава, нроширава и примењује. За то потребну духовну живост може унети у мртав круг знања — осе&ање, и то осећање, које би било скоцчано, како оа знањем циљева за позније учениково поступање, кад ученик постане човек, тако и са знањем средстава, која су потребна за извођење тих циљева. Настава у школи има задатак да образује у ученику ту духовну подлогу за појаву воље, а та подлога не сме бити само знање, већ знање и осеКање. То осећање нам непосредно каже, да дотично знање има за нас извесне — субјективне — вредности, те нас с тога и гонн на даље дедовање у започетом правцу. Јасно је, дакле, да задатак наставе није знање, већ гореописано душевно стање, иогодно за иојаву воље ученикове. Само знање се може предавати и задобијати помоћу спољашњих утицаја. Очигледном наставом се могу ученици довести у додир с предметима, који се проучавају, да их деца сама својим чулима проуче; раније задобивене нредставе се могу употребљавати за нове комбинације представа, за стварање новога знања анализом; саставних делова и проналажењем заједничких ознака на многим представама могу се стварати појмови, од појмова се може прелазити на све компликованије мисаоне творевине и т. д. А све то руководи реч учитељева; говор је скуп заједничких симбола за једне п исте иредставе, за једне и исте мисли, и код учитеља и код ученика, те с тога и служи као средство за узајмично изазивање представа у свест. Међутим осећања се не могу казивати и с поља наметати. Осећања постају у духу ученикову, ако се знање обрађује под нарочитим иогодбама, под којима је могућна иојава осећања. Осећања су производ одно-