Prosvetni glasnik

816

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

одреди ступњеве дечјег психолошког развитка и ти ступњеви морају бити меродавни за расиоред наставног градива на разреде. Какво пак знање ученик већ има, треба учитељ да испита и да га изазове у свест нре излагања новога знања, како би се створило извесио очекивање, да се за дух учеников нешто ново задобија, а кад се то задобије, тада се осећа, да је ученик у неку руку сам творад тога свога новога иметка, јер је духовно суделовао у томе раду, јер је био духовно саморадаи. 2. Духовне автивности не може да буде без лаког прелаза с једне представе на другу, с једне мнсли на другу мисао. Психички узевши, окретност, досетљивест и духовитост једнога човека се у томе и садржи, што може лако с једне мисли да пређе на другу, једну ствар да доведе у везу с другом ствари, за последицу да пронађе брзо узрок и за узрок последицу, да из извесних узрока предвиди оно, што ће се догодити, да за какав смер свој брзо лронађе, проучи и употреби средства, или да извесним средствима, извесној ситуацији постави какав задатак, да их стави у службу каквог смера и т. д. и т. д. Таква духовна живост мора да нроизведе осећање пријатности, оно осећање, које је задатак укупног наставног рада у васпитној школи. Али такве духовне живости не може да буде, ако једна иредстава (или мисао) не изазива другу нредставу (или мисао). Тог узајамног изазивања (посредне репродукције) не мож& да буде, ако су мисли ученикове распарчане, подвојене, ако је свака група мисли за себе, те се у школи и може изазвати тек тако, ако се и за најмању ситницу претходно ностави питање. Такво знање није свезана компактна маса мисли, која представља духовну снагу човекову, већ је неуређена гомила ситница, које никако не могу чинити интелигенцију ученичку. С тога се свеколико градиво у васпитној школи мора тако обрађивати, да се мисли међусобно везују и тиме у снази потенцирају. У колико је једна мисао у духу свезана (асоцирана) са што више других мисли, у толико је њен ослонац на друге мисли чвршћи, у толико се лакше може репродуковати. Свака од оних мисли, с којом је она свезана, може је повући за собом, те се на тај начин у цео преилет мисли уноси живост. В. Иајпосле трећа група услова за појаву духовне соморадње, па према томе и осећања, тиче се обраде наставног градива. Два су психичка процеса меродавна за предавање и духовну обраду наставног градива: аперцепција и апстракција, јер се психичком анализом у свакој правилној обради градива мора разликовати 1. примање масе емпиричких чињеница, и 2. уређивање те масе емпиричког знања тиме, што ће се из ње стварати у духу ученикову појмови и на тај начин одређивати та маса знања. Први део ове наставне обраде се дели у два дела : ирво морамо изазвати све познате представе о дотичном предмету, који се обрађује, морамо их припремити, да дочекају ново градиво, и тада се даје ново градиво. Ну то ново градиво често пута није ново по саставним деловима својим (представама) већ само по комбинацији тих делова (представа). Примера ради да узмемо једну иричицу, која се радо обрађује у нижим разредима основне школе, „о голубу и пчели". Све представе од којихЈе комбинована та причица, као: голуб, пчела, шума, поток, ловац, пушка, иуцањ, летети, пити, листак, чунић, таласић и т. д. деци су делом потпуно познате, а делом их треба на нримерима само разјаснити, па тада учитељ може само руководити разговор, а деца сама из себе развијају комбинацију тих представа: саму нричу. Таква настава је