Prosvetni glasnik

1230

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

мби(, а не алтј; али се код Дионисија зову и салијарске иесме, које ни из далека нису песме иохвалиице, него су се састојале само у ритуалним Формулама, у апостроФирању земљоделачких богова, а <обсе( се зову код истог историка нохвалне песме, које су певаае у славу богу Фауну. Стога треба оне иесме о Ромулу и Коријолану с погледом на њихову садржину и уметнички облик представити сасвим као салијарске песме н песме арвалске браће; оне су можда, као и ове, певане при свечаним приликама и религиозним иоводима, песме о Ромулу на прпмер на празник Квириналија или Л.аренталнја, песме о Коријолану на нразник Фортуне Мулијебрис, — али праве нацијоналне песме, опште добро народно, оне нису зацело биле. Оалијарске иесме, које су мало час поменуте, пружају у толико згоднију паралелу с тим песмама, што су н у првим понекад с похвалом помињати заслужни људи. Нибур напослетку подсећа ради иотлоре својој хипотези на некије или посмртне песме које су певате у славу умрлима уз свирку Флауте на погребима. Али сасвим је непознато, колико су те песме имале историјскога; пошто су њих махом певале жене којима је то био занат, вероватно су се оне по правилу кретале у старинским Формулама, као што је доцније пзраз ненија постао назив за празну и досадну бапску песму; у сваком случају те неније нису сачувате нити су усменом традицијом или као нацијоналне песме пресађиване, и не може се узети, да се кроз њих иреносило историјско предање и да су оне послужиле историцима као извор. Шта више, чак да се претпостави да су неније биле историјске песме, и да су надгробни натписи Сципијона остаци од ненија, то ипак тиме Нибурова хипотеза не би ништа добила: јер баш ти остаци садрже само сасвим просте исгоријске податке, а ништа што би се могло сматрати као део или и само као клица епских спевова. Нибурово мишљење о једном народном епу — продужава Швеглер — не може се дакле никако довољно основати нити барем вероватним учинити; на против оно пати од чптавог пиза невероватности. Пре свега већ то није сасвим вероватно да је у Риму кадгод цветала народна епска поезија. Римљанпма су недостојале све погодбе, које су у Грчкој изазвале и начиниле могућим један народнн еи. Становници једне вароши удаљене од мора, без сеоба и авантура, без нловидбе по мору и материјала за приче, ограничени на сточарство и земљорадњу, бранећи своју земљу и свој хлеб у неирекидним малим размирицама са суседним племенима, нод страшно суперстициозним култом који је ограничавао дух и нарав, одгајени у строгом моралу и представама, крећући се у границама чврсто уређеног грађанског друштва, од природе без велике наклоности ка уметности и ноезија, пре трезвен, практичан народ, с особптом наклоности к реФлексији, напослетку народ без првобитног племенског јединства, према томе од почетка везани не једнакошћу крви него само јединством права, не једна нација, него од иочетка држава и то правна