Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

1497

њем „кога и какЂ получаватЂ тил нар1зчин небглгарскин изговор за гц и дасд" (46). Видеди смо да је Цонев морао да употреби ужасна натезања и различне нетачности, да према 4 споји све горње дијадекте у један језик, сад да видимо, да ли је успео то да учини, узимајући за основу груписања заједн. сдов. (1ј и 1ј. Само се по себи разуме, да је бидо једино правилно узети све гдасове једнога дијалекта и на основу њих дати свој суд, да ли он припада једноме иди другом језику (то доцније Цонев и чини, кад говори о неким македонским говорима), а не чинити то на основу једне гласовне црте. Одмах у почетку свога разлагања и Цонев се чуди, како то да сви остали словенски језици представљају једнодикост у претварању горњих гласовн. група, док бугарски језик садржи у себи готово „цЗ}дт> микрокозмосг на славлнскил мирг!" Па и поред тога су разлагања његова у овом делу расправе много критичнија од горњих. Заједничко-бугарском заменом тих група он назива гласове шт и жд (47 стр.), ма да доста нејасно говори о њима према гласовима шч, жџ, ч, џ, к' и г'. Он их ставља овако у рсд: к' — г' -* ч — џ гнч — жџ -+ шт — жд, али одмах додаје напомену (48 стр., нап. исп. т.): , тиме не велимо, да се цео тај процес изврпшо на бугарскоме земљшпту, јер су само посдедње две групе (шч и жџ и шт и жд) чисто бугарске, док су остале две (к' — г' и ч — џ) туђе заједничко-бугарскоме језику — без разлике, да ди су од искона познате данашњим бугарским дијалектима, или су доцније добивене." Међутим то дадеко није бел разлике. Јер ако су те црте унесене с поља, онда ће се оне спорадички јављати поред основних црта даннх дијалеката (испор. напр. јужно-маћедонске говоре, где се поред жд и шгјавЛ)ају и г' и к'), ако пак то није, т. ј. ако су те црте присутне даним дијалектима од њихова почетка, онда то значи, да их они ннсу са стране добиди, већ да су оне потпуно органски замениле групе с1ј и 1ј, те се с тога те црте у њих и не смеју називати туђим. Да лн су пак неке црте унесене у један језик или су његова стара својина, то се може лако познати но доследностиупотребе дане црте. Јер, да је данашњи џ — ч дијадекат (тимочко-дужнички) примио своје џ и ч са стране, морало би се наћи речи, где ие би бидо џ и ч, већ она гдасовна група, која је тамо бида основна, напр. жд и шт. иди & и ђ. То би биле оне речи, којих није бидо у ономе дијадекту, који је утицао иа дани говор. Напр. у реченом дијалекту позната је реч саџе (чађ), која се, како ми изгледа, другде не употребљава, док је бугарскоме позната у Форми сажди или сажде, те би могла и у горњем дијалекту тако гдасити, да у њему свако прасдовенско с1ј не даје џ. Предаз 1ј и &ј у ч и џ тако је консеквентно изведен, да је свакоме јасно, да је ово гдасовни закон. Ако се овај појав не може назвати бугарским, а видеди смо, да га и Цонев таквим не назива; даље, ако у овоме дијадекту нема оних