Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

79

Колико су те прилике штетнле ириродно и самоетално развијање Науке и Кудтуре иаше, и како то и сада утиче иа нациоиадно-политичке и друге интересе нашега народа, једва се даје и приближно оценити. Да и не говорим о томе, колико ми губимо већ за то, што још ни за најважније струке немамо својих правих представника; да не спомињем ни то, колико страдају најбитнији интереси наши само за то, шго нам толика стручна и научна питања нерешена стоје, или што их туђиици решавају; да заборавим најпосле и на то, колико је само у томе и нонижења и опасности, што смо, тако рећи, вечити дужници туђе Науке : и туђег прегаоштва... да све то некако и превидим и олако узмем: ипак се морам зауставити на једном појаву, и озбиљно се запитати: колико ми губимо од своје индивгцуалности ■само за то, што наиш млади људи морају на страни учи/т?" То питање објасниће нам најбоље један догађај из прошло«ти наше. Причају га овако. Кад је покојни Цветко Рајевић ишао у Петроград, да по налогу Милоша Великог замоли цара Николаја I., да известан број српских младића прими у Русију ради школовања, цар је одговорио, да ће врло радо испунити жељу Кнежеву и српског Правитељства, али, мисли, да то није добар пут. „Кнез треба" — вељаше цар — ^да позове у своју земљу учене људе, да му оснују школе, и да уче младиће на.укама. Иначе ће млади људи из сграних земаља донети различите иојмове — често и таке, који ће бити од штете народу.... а кад се једном такво зло одомаћи, тешко га је искоренити. У стране земље треба слати зрелије људе, а не децу"... То је озбиљна и значајна реч, и добар савет пријатеља пријатељу. А кад се тако сме мислити о Русима, који су нам и по језику и по вери тако близу, тако сродни, какве нас тек онасности могу чекати у правој туђини ?... Кад се о том иитању озбиљно размислимо, онда нам тек постаје јасно, за што је код нас толика провала између масе народа и представника највише интелигендије, и за што се они не могу искрено и својски да зближе. Прави иосредник томе зближењу може бити само домаћи центар Лросвете.и Науке — домаКи Университет: —ро1јена духовна мајка, а не тек дојки/ња, туђинка. Нема сумње, да је то Србија већ давно осетила, па с тога и јесте чудо, да се још ни до данас није могла решити на одсудан корак у том важном питању. Покушавала је то, истина, неколико пута, али је махом успела тек само толико. да измени по који сиољашњи облик Великој Школи, а да се пикако и не дотакне њене праве суштине: — њеног унутарњег уређења. Тек последње преустројство од год. 1896. показује прве почетке у