Prosvetni glasnik

НАУКА И НАОТАВА

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК У ГОРСКОМЕ ВИЈЕНЦУ

Под овим именом одавно намеравам израдити једну расправицу, која би, може бити, дуго јога остала само добра воља, да ме није пожурио на то један господин који је, у спомен педесете године од смрти Владике Рада, у једном од признатих књижевних листова српских, пишући 0 језику Петра II Петровића Његоша, казао даје „његов језик... Фотографија народнога говора црногорскога". Како се тај исти господин, поред жива Решетара, служио Панчевачким издањем Горскога Вијенца, и како он, по том издању, налази некакво „необично јашимо према неодр. начину јахати", то се ја не бих морао хватати за тај, и такав, извор и побијати његове мисли, јер је то, најпосле, могао бити пригодни чланак, на врло брзу руку склопљен, у којем, о чему год се пише, треба само славити и величати. Слично овоме, што је речени господин изрекао о „ФОтограФији народнога говора црногорскога", рекао је, нема сумње, и други ко год истим поводом у другим којим новинама, па врло лако може бити даје то баш истом Фразом и речима казао. То је, у осталом, књижевна Фама о језику Горскога Вијенца, која се одржава у школи и у широј читалачкој публици, Фама која је у једну руку тачна, а у другу руку нетачна и неистинита. Тачна је у толико што је Владика, поред великога броја граматичких и реченичких монтенегринизама, готово сваку реченицу искаг зао каквим снажним реченичким склопом или особитом Фразом црногорском, што опет остаје црногорско, чисто црногорско, макар га обукао у књижевно, граматичко рухо. На пример. Завршна реч Вука Мићуновића на муци се аознају јунаци тако је пристала свему ономе што веје у Горскоме Ви.јенцу и ономе што се прича и говори о Довћенском Прометеју, да човек не може друкчије него да верује да је тај израз чисто црногорски, и ако се у њему испречио оеај нецрногорски, књижевни