Prosvetni glasnik

152

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

облик на муци место на муку. Или, зар ону бруку да оџа риче на равном Цетипу не говори Коло „из главе цијела народа" црногорског, и и ако није речено на равно Цетиње? Или, зар оно много цитирано благо оном ко довијек живи, имао ее рашта и родити није, макар и с облицима имао и родити на место има и родит, нешто чисто цриогорско? Или, зар је књнжевни облик сијао и мало помутио наш појам о односу Црногорца према Црногорки у реченици кад м.е жена пита ђе сам био, казаКу јој да сам со сијао? Или, зар је у речи у њу неЛе кокота аојати књижевни облик аојати (па да му се нридружио још и у њој ) што год окрњио силу онога синтактичкога црногорског обрта у генитиву кокота? Или, оно Мићуновићево безобразне обрљане курве, иовукуше те нам образ грде с оним нам на место ни ? И шта би, најзад, нашкодило Вука Мандушића слици кад би последња два ретка из Горскога Вијенца гласила а у руци, или тако што, на место познатога а у руке МандушиКа Вука биИе свака пугика убојита? Оваких снажних израза црногорских с књижевним, граматичким, облицима Горски Вијенац има пуно, па су и они, уз обиље осталих очитих монтенегринизама, прииомогли да се рашири онаква Фама о његову језику и да се при такој оцени изгубе из вида његови многобројни књижевни облнци. И та је Фана, као што рекох у почетку, оправдана и тачна, управо, она је у самој суштини веома тачна и веома оправдана, јер оно што даје ону мушку, црногорску, снагујезнку Горскога Вијенца, то лежи баш у томе, да кажем, унутрашњем ФотограФирању језика, кад се с језиком и душа онога народа ФохограФира. Најбоље говорећи, могло би се рећи да је речена Фама потекла из наиоменутнх разлога, али се доцније извргла у оно што се данас обично у друштву и школи говори, т.ј. у то да је и граматика, у ужем значењу речи, Горскога Вијенца верна слика народнога говора црногорскога. А то је нетачно и неистинито, па ћу гледати да то потврдим исцрпно иримерима из самога дела. Само због овога кривога, површнога, суда о језику Горскога Вијеица, могло се увући у школу, и у саму науку, мишљење да је Вранко својим, истина правилним али без значаја, језиком наткрилио Владичин узвишени, крилати језик. Владика је, о томе не може бити сумње, уз ону главну намеру своју с Горским Вијенцем, узгред п допуњујући дело, хтео приказати Црногорца у различним приликама, жалосним и радосним, обичајима и погледима на свет; али није могао ни помишљати да, том .приликом, и језик онога краја прикаже какав је, јер би га то неминовно морало одвести вулгариости, која ни мало не би ириличила онако узвишену делу. Књижевници оваким делима стварају књижевни језик, опремајући их у најлепше и најсвечаније рухо, високо летећи изнад обичне прашине земаљске. Он, Владика, који је један од генија четрдесет и седме године и који је од једне чисто црногорске ствари начинио и опевао српску