Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

153

славу, морао се трудити да пише заједничким, угдађеним књижевним језнком. И, доиста, његов Горски Вијенац има сву силу |тих граматичких, књнжевних облика. То је очита тежња његова писања. Нико, ко нознаје Вдадичино школовање и његову писменост и ондашње стање књижевнога језика, неће ни помисдити да су недрногорски, књижевни, облици Горскога Вијенца нехотичан остатак Владичина читања српских књига, а да је, иначе, жедео и намеравао писати чисто црногорски. Вл.адичинаје воља била да пише књижевним језиком, али га је знање граматичко често издавало. И, колико је знао, он је учинио; даје знао више, или, да му је то знање било трајна својина његова и прешла му нећ у крв, он би могао, без икакве штете за црногорску боју Горскога Вијенца, сасвим унети граматичке облике у њ. Оно што је зиао књижевних облика, нема сумње, научио је из књига и од људи с којима је долазио у додири с њима чешће опћно. Било би веома занимљиво знати је ли Сарајлија са својим учеником и у говору био чудак, какав је био у васпитним назорима својим и у грађењу својега књижевнога језика; или је, што ће најпре бити, из почетка говорио граматички, а после се по мало ачио црногорски. Али на књижевне облике Горскога Вијенца биће највише утецали Вукови списи и конверзација Вукова с песником, она ранија на Цетињу од 1836 године и, особито, она у Бечу 1846 године, где је Владика сачињавао своје најбоље дело. Да му је ко год, на пр. Вук, у рукопису или у коректури окретао монтенегринизме на књижевне облике, то се види по томе да није, што корекције, које су се могле учинити без икакве ритмичке штете, нису све изведене, и, најзад, што је најглавније, и по томе што сачувани оригинални рукопис Владичин тога не показује. Па и кад би тако што могло бити, најмање би то могао чинити Вук који је, као познати Фолклорист, могао само одобравати Владичине монтекегринизме, ирепоручујући му да се једино чува црквених облика и речи и речи класичних. Што је Фолклорист Вук одобравао, тога се иесник Владика иолако отресао и високо се нео „на Олимпа песак". А то тедино, као што раније рекох, и придичи онако узвишену делу, какво је Горски Вијенац, које баш и у концеицији својој добија тим настојањем око књижевних облика. Владика није срнски Јувенал Да у бич свој унлете и вулгарни језик, него је он Вергил и језиком и тежњом да нрослави Црну гору и, у последицама, Српство. Као што је нознато, најбитнији монтенегринизми су не узимајући у обзир невидљиви акцент и неке речи и реченичне обрте, ови: 1) крајњи је завршетак неодређенога начина у глагола — т на место ти (читат — читати) или — ^ на место — Ли (доК — до&и); 2) књижевни глаголски облпци на — ао (читао) и друге речи са завршним — ао, (као, зао, иакао) у Црној се Горп говоре са завршним — а (чита, ка, за, аака); 3) иза предлога, који у књижевноме језику траже сад четврти сад седми падеж, у Црној Гори у обадва случаја стоји само четврти (идем у школу и био сам у школу); 4) дативни облици: мени, прооветни глаоник, књ. I., св. 2., 1902. 11