Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

167

бит човјек — 2329; у н> ратује човјек са човјеком — 2508; све се брука човјек са човјеком — 2519; човјеку су прћија на земљу — 2494. Тако исто, Владика од исте речи множину никада не каже чисто црногорски љуђи, него свуд и само људи. Ни за чинити није ни једаред узео црногорско чињет(и). Трећи падеж јој није, такође ни једаред црногорски казао (јо'ј. Ни речи чаира, банда и сличне не узима. Од именица г — основа ни једну није написао без крајњега — т (милост). Ни речи с измењеним изговором, као жнам, шенат, гинаха, шнијег, шлијеи, мишлим и друге, није никад употребио; а то нити је Горскоме Вијенцу одмогло нити Јакшићевој Јелисавети помогло. У опће Владика је намерно избегавао све оно што би могло дати његову делу знак вудгарности. Он је, кад би се узело да је његов Горски Вијенац једна од књига „из народа", дао меру потоњим писцима који, пишући ,из народа", мисле да је одмах ухваћен дух онога краја ако се аче и ако што више иретрпавају језик просташтвом и подивљалостима. Али тај добар пример и поуку није ни један црногорски књижевник иза њега послушао и пошао њим, а камо ли да га је усавршио. И онде где је несумњиво требало писати квмшевним облицима, црногорски су књижевници све више подивљавали; та, једна се модерна, на Цетињу много певана, песма овако почиње : „и ако се иотиитујеш"!... Позната је ствар у иовијој књижевности, како се Симо Поповић, из Војводине, тако језиком својих епских песама „поцрногорчио", да би се човек смео заклети, грешан у бога, е му је тако то остадо „од Косова, а и пријед њега". То је за стихове; али ни за прозу, чини се, не може се боље рећи. Неће бити без интереса ако кажем овде до чега је архимандрит И. Гуварац у томе иитању дошао, читајући све могуће споменике старије и новије писмености црногорске. Гостољубив у својој испосници, у Гргетегу, а разговоран у туђој, рече ми једаред у Јаску како му је пало у очи да је језик старијих писаних споменика црногорских много бољи од језика новијих споменика. При завршетку ове расправице треба још једном истаћи како се из преко шест стотинаи педесет наведених примера види јасно да је Владика свој Горски Вијенац имао вољу обући у рухо књижевних облика, али да то није сасвмм извео, које из метричких обзира, које, пак, из незнања и обичне неписмености; онако исто, како је полован остао у Посвети праху оца Србије коју је за цело желео сачинити књижевним језиком, (испор.: овај, на земљи, у великим народима, ио готову, у њим; али: у њ, на иут бјеху). Најзад, и саме црквене и класичке речи у Горскоме Внјенцу плод су Владпчина, ако и погрешнога, настојања око књижевнога језика. И, у духу тога, Гешетар је добро урадио што је некоје речи акцентирао књижевним акцентима (тријебимо м. трпјебимо, смиримо м. смпримо, цијене м. цијене, рана м. рана, друге м. друге, горе м. горе, иомислпмо м. ио-