Prosvetni glasnik

108

11РОСВЕТНИ ГЛАСНИК

мпслпмо, стуба м. стуба, не буде м. не буде, паром м. паром., скочи м. скочи, обуци м. обуци — обучи, окренут м. окренут, окренут м. окренут[и], изгоре м. пзгоре, дубп м. дубп, ираво — арава м. ираво — ирава, развијаше м. развпјаше, одранио м. одранпо, развија м. развпја, иригради м. иригради, остре м. острс, врати се м. врати се, иита м. ипта, на муку м. на муку, кажи м. кажи). Исто се настојање Владичино око књижевних облика лено може нратити и на његову Шћепану Малом који се, испеван 1847. године, можс држати као иродужење језичнога правца из Горскога Вијенда. Додатак У овоме ћу додатку казати неколико ситнијих напомена на некоја места Гешетаревих објашњења, јер нначе, без повода, не би имало смисла да их посебно где год искажем. 1.) 675. стиху Гешетар није дао никаква тумача доле испод текста, али га је ипак протумачио, одредивши једној речи акдент; а то је: олтар ирави на камен крвави! Гешетару је, дакле, ирави придев, а мени није, него имнератив ирави. Читава нериода: удри за крст, за образ јуначки, ко гођ паше свијетло оружје, ко гођ чује срде у прстима, хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу; тријебимо губу из торине; нек' ироаоје нјесна од ужаса, олтар ирави на камен крвави! 668—675 императивнога је склопа, па је и ирави неминовно имнератив, као тшследња и најјача од ранијих одлука. Најзад, ни по догми самога Попа Мића, неће бити прави олтар на крваву камену. И на ову ме ствар упозорио Гуварац. — Бога вам, вели сасвим изненада прекинувши ранији разговор, сећате ли се речи Владике Данила у којима се одлучио на истрагу потурица? Аја, као запета пушка: ј)дри за крет, за образ јуначкп — — — — — — на ћу, сетивши се како је тих дана последњи ред из ове прокламације у јодној незгодној прилици ставио као мото цетињски протођакон о. Филип Гадичевић, храбро завршити: олтар ирави на камен крвавп! Пошто ме тако, сократски, извукао за језик, онда ми је казао да он у такав изговор (иравп) сумња и мисли да је то ирави. Ја сам одмах анализирао реченицу и уверио се да Гуварац има право. Овом приликом, из поштовања према великом нсгорику и из захвалности за његово пријатељско држање према мени и очинско старање, нека ми буде допуштено да проговорим о једној нежној страни сухопарног „историјонретресца". Као сиромашан ђак, свршивши седми разред новосадске гимназије, пробавио сам летњи одмор 1892. године у Гргетегу. Једнога дана пред вече испаднем нз шуме н, кроз јабуке, упутим се Табли