Prosvetni glasnik

НДУКА II НАСТАВА

173

Сеја, од 3—4 године, посматра како мати купа малога бр^ту, како га повија, надаја и успављује. Ред чудних представа о том послу живо се урезује у свеж дечји дух. Наскоро по том продиру те представе, као свеже и јасне, у свест ове девојчиде, и тако рећи испуне је, обујме је; будући пак са много покретних елемената, прелазе оне одмах саме по себи у тако зване имиулзивне аиерцеиције, 1 ) те дете, услед њиног импулса на покретни нервани строј, нехотице, ненамерно и без цељи, узима своју лутку и њоме врши све оно што је мало пре посматрало: купаје (а без воде) као што је мало пре тога мати радила, плаче (а без суза), као што је мало пре радио мали брата, тепа својој лутци, повија је, надаја и успављује, све као и мати што је радила. Дете се повинује, безусловно и без размишљања, представама које пролазе кроз „жижу" свести и које се врло јасно схватају свешћу, аиерципишу, те бива само час мали брата, час мати, час обоје у исто време —- онако, како су утисци мало пре тога примани и како сад као обновљене прошасте представе теку кроз свест. Кад тај ред представа прође кроз свест и изврши свој импулзивни утицај, који је изазвао имитацију, ко.ја је често до невероватности верна прошастом догађају, уступа он место или другим прошастим представама, које по својој јачини буду продрле у свест, шш непосредним новим чулним утисцима. Дете тада прекида дотадање своје играње лутком и отпочиње што друго. При оваквом подражавању може се рећи да дете не ради што хоКе, већ што му се еамо од себе хоће. Ето, на тај начин служи посматран рад у других као пример, којем васпитаник подражава и то у млађим годинама скоро искључиво нехотице, а у зрелијима још и хотимице. Очигледни иример, који се тече посматрањем туђег рада, може бити двојак: ириродни и вештачки.

х ) Она горе псшенута аперцепцнја представе о покрету, која је подазна тачка вољној радљи, може бити двојака: 1) ренродуктивна и 2) импудзивна. Реародуктивна је кад се лросто обнови представа о неком ранијем покрету, извршеном својом вољом или запаженом, а ту су они инервациони и покретни едементи врло слаби. Имиулзивна је кад се ово обнављање представе о неком покрету изврши у свези с моторичним надражењем, услед којега се одмах и изврши стварни покрет, а ту су баш они инервациоии и покретни елементи тако јаки да потамњују оне чисто репродуктивне, који их неминовно прате. (Види ТГ. Жипс11, Рзусћо1о§1е II. стр. 263 и 472.). — Кад мирно нричамо о неком догађају, онда лролазе кроз нашу свест репродуктивне представе о покретима у том догађају; кад, пак, то причамо ватрено, уз живо гестикулисање, које се врши нехотице, онда, репродуковане представе о дотичним покретима великим су делом прешле у импулзивне.