Prosvetni glasnik

422

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Не задазећи сами у пресуђивање тога иитања, ми смо његов развој изложили овде поглавито стога тпто ћемо у даљим редовима навести други једаи разлог за биће српских народних песама у томе, XIV, веку, разлог који може бити и јачи од Григоринога сведочанства. Тиме смо већ изјавили да у питању о старини српских народних песама стојимо на страни оних који у томе траже дубљу старину. Напхи наводи не иду у област сведочанстава, већ су управо примери за таква сведочанства, потв РђУЈући како претпоставку да је иародних српских песама било у XIV веку тако и да је њих могло бити и у време пре државне акције СтеФана Немање и његова времена. * * * У познатом летоаису троношком, у Гласнику V стр. 47, читамо о Св. Сави: „По завјешчанију светаго, братанад јего Владисав, просил мошчи светаго от теста своего краља болгарскога, чрез честних својих иослаников. Но неумолен бист крал болгарски, дондеже сам Владисав собоју неприде до краља теста својего; и агпче неби кралевоју својеју таштеју получил мошчи светаго Сави, то никогда бо ниже сам могаше умолити краља и теста својего за мошчи светаго. Понеже крал болгарски и тест јего коварство имјел в сердци својем, јеже убити зета својего Владисава и завладати земљу и державу серпскују. Но чрез кралицу објавили се совјети и кознованије на Владисава, и тако сам перве испратил мошчи светаго Сави. Таже ношчвју тајно побјегл до предјелов својих...." Откуда Троношац зна, да је цар бугарски хтео убити срискога краља, зета свога, онда кад му је он дошао у ирестоницу, и да је краљица то спречила својим саветима? Ниједан старији извор о Сави и Савину времену не казује пишта ни на лик тога; и не само то, већ су, по свима њима, друкчији били одношаји између Асена II и Владислава. Чини нам се да се то даје највероватније протумачити тек тако ако се узме да су у томе Троношчеву казивању последњн и веома помућени звуци народнога предања о — Владимиру и Косари. Све, мало више истакнуте, околности и сличности ситуација, као и сам помен неког Владислава, могаху Троношца — који је по мишљењу Ст. Новаковића, &аггпе X, стр. 185, писао у почетку XVIII века — навести на онако писање какво у почетку овог одељка наведосмо. Добрим познаваоцима оне помућености, која може да настане не толико у народним традицијама колико у полу-историским делима што на њеном основу постају, неће се, држимо учинити немогућном толика пометња у иисца какав нам се у свему приказује писац троношког летописа. » Доба СтеФана Немање и Светога Саве, које у историји српској ночиње нову и светлију епоху, потиснуло је народну традицију која је