Prosvetni glasnik

НЛУКА И НАСТАВА

421

старини нашег народног певања, као што се објашњења Маретићева сама не могу одржати. Још је једном, у ЋаЛи 132, оцењујућн рад Халанскога о јужнословенским традидијама о Краљевићу Марку, Маретић имао прилике да изјави, како не само остаје при својим мислима, него како у раду Халанскога налази и нових иотврда за њих. Рад је Халанскога одиста дао, и то обилатих, доказа за Маретићеву поставку како постаје приповедачки и поетски материјал који иде од народа до народа и како на њ треба, у испитивању народне поезије, обратити особиту пажњу. То мишљење није ни пре било непознато, али гајеМаретић збиља разгранао и разрадио. Па ипак — у Халанскога не видесмо. нових разлога за иотврду Маретићеве теорије о ближој старини српске народне поезије. Не имајући самих народних песама, Јагић вели да се можемо за старину народнога певања уопште задовољити и посебним поменима који као сведочанства доказују да је народних иесама било у појединим вековима. Он је такве помене марљиво прибрао 1 ), али једно од најстаријих сведочанстава има и посебну своју историју, која му, у нсто доба, одре.ђује и вредност. Н. Григора, члан грчкога посланства које је за владе краља Дечанскога долазило у Скопље, описујућп то путовање помиње како су пратиоци њихови у једно доба певали јуначке песме које су се у ноћној тишини на далеко разлегале. То причање Григорино служи Јагићу као сведочанство о нашем народном певању у XIV веку, сматрајући пратиоце за Словене. Још пре своја два поменута рада Јагић је то навео и у својој „Шз1;опј1 киЈ12е\ ! позИ", 1867, стр. 173, а још раније је, у главном тако, мислио и Рус Бођански у делу ,0 народ. поезш славнн. племенг", 1837, стр. 97. Тако су ствар сматрали и Ст. Новаковић у „Историји српске књижевности", 1871, стр. 20, и Пипин и Спасовић у Историји словенских литература. МеЈју тим Ђ. Малетић, у Гласнику Срп. Учен. Друштва XVIII, стр. 238 и прим. -2, рече да су ти пратиоци морали бити Грци и према томе су могли певати грчке песме јер их је Григора разумео. Уз Малетића је, доцније, пристао и А. Павић, у делу „ХагоДне рјезте о ћоји ■па Козоуи", 1877, стр. 3—4. И Д-р П. Матковић, Вас1 42, стр. 153, држи да Григора говори о певању грчких пратилаца, али долушта да су могли певати и Словени које Григора није разумео. Најзад је и Станоје Станојевић, у Стражилову 1892. стр. 413—415, изјавио, уз кратко разлагање Григориних речи, како му се чини да тај разлог Јагићев не може опстатн и да је у праву Малетић, али иначе усваја Јагићеве назоре о старини српских народних песама.

') Њима ваља додати и полене у Доментијану и Теодосију и познато трагање Ст. Новаковића за старом народном песмом о оддаску Св. Саве у калуђере. просветни гласник , I књ., 4 св., 1902. 29