Prosvetni glasnik

608

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Вел. Извора или из једне половине Грљана, где једино има бугарских досељеника из доднијих времена, онда би ипак језик морао да буде друкчији. Ту се никад не каже го/гача, већ ногача, никад „натучи вину, раша", ни „билвукбашии" ни „секиму (3. п. ј.), а свега тога има у поменутој песми. Г.иће, да је то какво ситно тенденциозно експериментисање. Негде-негде има и објашњења појединих речи из текста, али ни она нису свуда тачна. Бардак н. пр. није „голема чагна за вода" (77. стр.), нити је: .да не хаби" — „да не закача" (186. стр.). Број стихова у овој књизи изнеће око 18.000.

Око другога дела, у коме су прозне ствари, нећусе много задржавати. И он је пун разноликих приложака, као: народна веровања,} гатања, народна медецина, тумачење снова (где није било потребно помињати конкретне случајеве, као доказ да је сан предсказао несрећу, већ просто као у сановницима са оним облигатним: „ако сниш... то....") вражања, бајања, и т. д. Међу нравим народним приповеткама има их и са ређим мотивима („Захвални мртвац 1 ); интересна су и предања о постанку неких места, као и она о постању Турака, и ако у њима има опет оних ружних црта. Међу шаљивим причама запазих једну („Циганин и воденичар ћоса"), која је паралела оној из Вукове збирке ,Даж за опкладу", само што је у њој много мање духа и правог вица, нити лагање тече тако глатко и лепо једно из другога. На крају тога одељка има неколико помашких прича, које су интересне са свога језика. У одељцима до краја нашле су места остале врсте народне књижевности, као: пословице, узречице, поређења, загонетке из западне и југозападне Бугарске (много сличних с нашима у Новаковићевој збирци), „скоропоговорке", дечје забаве и игре из разних крајева и многи народни обичаји. Завршетак чини грађа за бугарски речник, прибрана из трновскога краја, управо наставак из XIV књиге Зборника. Је ли бележење и у другом делу верно, или није, не знам. У сваком случају има у њему много грађе и за језик и за етнографију, на нешто и за историју. На крају овога приказа ипак морам нешто похвалити. То је вредноћа у купљењу и издавању народнога блага, којом могу нама да послуже за углед. То је она готовост Минпстарства просвете, које не жади да у лепом издању пружи огромну масу дела усмене литературе многих краЈева, па и туђих, али под својом Фирмом, и да их растури по свету, који ће их и даље само по тој Фирми и звати и о њима говорити. Ми смо, да право речемо, са издавањем тих ствари, особито из неослобођеног