Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

39

чињала је приближно онда, кад је се свршанала улога другога, док у средњој и новој историји иоједини велики народи делују једновремено. По томе за стари свет лакше је излагање историје но земљама, износећи их у уџбенику једну за другом оним редом, којим су наступале једна за. другом у стварности и лакше је излагати догађаје светског карактера у историји поједипих земаља. На пример грчко-персијски одпоси излазе изван тесних гранида персијске или грчке историје и у курсу старе историје могли би се везати не специјално с грчком историјом, као што се то ради, ни са историјом Дерсије, која је освојила исток, као што би се то могло урадити, него са историјом борбе Европљана с азијским и аФричким народима, у коју би ушли и пунски ратови, који се излажу у римској историји, иошто се не могу излагати п у историји картагенској. На иротив кад би хтели да излажемо по земљама историју средњу и нову, то би наишли на безбројне сметње. Представите себи уцбеник опште исторпје, у којему би биле испричане једна за другом — и свака од почетка до наших дана — историје ма и најважнијих европских народа, — прво Француске, од како су Франци освојили Галију до стварања треће републике, за тим Германије од времена Тацитова до дизања данашњег царства, после Италије од пада западне римске империје до недавног политичког уједињења, Инглеске од доласка у Британију Англа и Сакса до данашњег њеног стања итд. У таквом би се уџбенику морале понављати једне исте ствари, као што су: примање хришћанства, сељење Германа, пад римске имнерије, монархија Карла Великога, Феудализам, крсташки ратови, реФормација, ноједини међународни ратови, у којима су суделовале те државе итд. Заједно с тим морало би се непрестано позивати с једне историје надругу; на пример у историји Инглеске на историју Француске кад су Инглеску освојили Нормани, или поводом друге револуције у њеној вези с опозиционом политиком Лудвика XIV. Понављања једног истог у историјама разних земаља и позивања у историјама једних земаља на исто рије других, била би сувише честа, али у резултату код ученика не би било ни јасне представе о општем ходу западно-европске историје, ни јасног појимања опште важности или општих црта таквих универзалних појава као што су Феудализам или хуманизам, узнмајућн за пример један појав из социјалио-политичке историје, други из културне. Има дакле чисто објективних основа за то да се стара историја излаже по народима а средња и нова по епохама, Код сваког од тих начина, као што смо казали, има и својих незгода које се по могућности могу уклонити. Мени се чини да ни један од њих не треба да превлађује, него треба да попуштају један другом и треба их мирити међу собом. Излагање старе историје треба да иде по реду земаља, али с неким допунама светско-историјског карактера. По моме мишљењу та би шема могла бити оваква: