Prosvetni glasnik

192

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

Што се тиче ирвога узрока, физичке трауме, детињи организам може изванредно много да издржи у том погледу. Ове трауме, н. пр. дуготрајни притисак, пригњеченост лубање на извесним местима, може дете имати још за време рађања, без редовних штетних посдедица. Ми још мал.о о томе знамо и можемо само толико рећи, да је утицај при том врло насидан, кад се отуд појаве штете, и после да већином у таквим случајима има кећ готова нека диспозиција. То исто важи за штетни утицај дуготрајне асФиксије (недостајања дисања), која се неки пут јавља код новорођенчади (Л\ г и11', \Утк1ег и ДРуги). Трауме, па и трауме на глави, којима су деца изложена услед удара, бијења или због пада, тако су мнотобројн^е и честе, да се мора и овде узети, да их наслеђена диспозиција и друге околности спасавају, те људи услед тога не постају ни психично абнормни. Л.ајик тражи за свашта одмах узрок и не поступа критнчки ири тражењу узрока, па ипак се умири, када нађе ма какав узрок. Такви се узроци често придају и трауми. Сродници често нису у стању да изнађу тачно како се траума догодила или они представљају трауму као тако незнатну, да је и не сматрају као узрок. Код здраве деце и при јакој диспозицији треба поклонити пажње у етиолошком погледу нарочито оним траумама. које имају знаке потреса мозга (Сотто^осегеђп), ма да се и у таквом случају не мора појавити дуготрајно нервозно стање. Слично стоји и са етиолошким значајем исихичке трауме. Пзненадно престрављење, страх и плашња веома различито дејствују на посгојећу диспозицију према наглости и интензитету дејства. Као што се дете по могућности чува да не падне, да се не удари или повреди, тако га исто треба чувати и од тих опасности. То бива најбоље згодним наговарањем. Познато је да су поједина деца врло плашљива, па ипак се поступним и смишљеним психичким утицањем може та страшљивост мало по мало да уклони. Како на децу све лако утиче, то се страх у њих може произвести и неразумним понашањем околине, причама о ђаволима и страшилима итд. Дешава се да поједина деца такве приче распростиру, и на тај начин читав разред доводе у узбуђсно, ненормално стање. 1 ) Ако дете није примљиво за страх, онда га страшни догађаји не узбуђују као и одрасле људе. Треба само да се сетимо извештаја о несрећним случајевима, о ратним догађајима итд. Познато је и то, да су деца пролетаријата навикла да не виде ништа особитога у наступима беснида пијанога оца и у свакодневној тучи између оца и мајке.

') 0 оввм хистеричним стањима која сналазо читаве разреде нећемо тачније да гокоримо, јер то сиада у школске психичке шмекције, а ми њих не третирамо овде.