Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПЕОСВЕТНОГ САВВТА

275

мер: да је Јосиф био Јакову најмилији, зато што је он био најпослушнији н „најбољи међу његовим синовима"; или: да су га браћа из зависти и омрзла. У другим је причама ово још очевидније а нарочито у Христовим причама о Неваљалом сину, Милостивом Самарјанину и др. Много што шта, што је овде речено, могла би деда сама наћи н погодити својим мишљењем. Давати ии готово што сама могу паћи, значи не давати им да мисле. Место да се подстичу да мишљењем сама проналазе, њима се даје готово п тражи им се да то само упамте. Тако се уџбевиком, место мишљења као најважније психичке радње, вежба намћење као мање важно. IX. Али ово вежбање не само да је мање корисно, него је и штетно, јер се у овом случају вежба само механичко памћење. Ово, прво, нема велике вредности, јер је знање на његовој подлози нестално и непоуздано. Али оно штетно утиче и на васпитанике. Многи васпитаници, који су се много служили само овим памћењем доцније ночну постепено. да увиђају да немају властитога знања ни убеђења, зато почнњу по мало да ' губе веру у себе, у своју памет; интересовање у опште почиње да се гаси, па га сасвим и нестане; дух затупи. Од других се васпитаника стварају сујетне главиде, које уображавају да што год знају, међутим знања су им празне речи без садржине. X. Употреба уџбеника штетна је и по иажљивост ввспнтаникову. Настава се поред уџбеника не труди ничпм да пробуди у васпитанику јаче иитересовање за сам предмет, те да скрене пажњу васпитаникову на све оно што чини догађаје који се у њему износе. Они увиде брзо да се од њих и не тражи више од онога што је у уџбенику, зато целу своју пажњу и скрећу само на оно мало представа, које су тамо изнете. XI. Оба уџбеника имају и слика у тексту. Ове слике сметају живљем развитку васиитаникове фантазије. Лепе слике веома су згодно наставно средство у опште, па и у науци хришћанској. Али кад већ хоћемо да их употребимо, није све једно кад ћемо то учинити. Веома је важно знати тренутак кад ће се слика изнети пред децу. Слике се дају децп и пре школе, али тада им је задатак да забаве децу, да се деца њима поиграју. Настава није играње, па ни њена средства не могу бити играчке. Настава је рад удешен по једном одређеном плану, и у томе свако и најмање средство има своје одређено место, нначе не би се осетио његов утицај. Настава треба што више да развија учеников дух' У колико су предавања из науке хришћанске очигледнија, живља, у колико је догађај један јасније схваћен, у толико ће и Фантазија васпитаникова сгварати јаснију, потпунију и лепшу слику о том догађају. Кад се дакле самим наставним радом може покренути и вежбати фантазија васпитапикова у стварању слика, зашто онда одузимати јој ту прилику изношењем готовог производа уметникове Фантазије? Изневшн готову слику пре времена спречавамо рад васпитаникове Фантазије и за њу не остаје ништа. Овако у невреме употребљавала се слика, а употребљава и данас тамо, где настава није кадра да упуги васднтаникову фантазију да ју сама створи, али из искуства се зна да таквом неметодском наставном раду не помажу ни најлепше слике, јер се сасвим погрешно схвате 1 ). Међутим, кад је предавање правилно методски, деца ће моћи својом Фантазијом створити слику, која ће често бити потпунија, живља него што је уметникова. Да наведемо само овај пример: Ако наставник приповеда лепо о рођењу

х ) Покушаји су чиаени у вежбаоници Алекспначке Учитељске Школе.