Prosvetni glasnik

наука и настава

629

ОДНОШАЈ ДРЖАВЕ ПРЕМА ДРКБИ У ВИЗАНТИЈИ од д-ра Хајнриха Гелцера прквво Ј. Р.

(наотавак) Од тога доба настаЈе нова епоха: Стари Рпм ностаје вођа у црквешш стварима. Ова заједничка победа Старога Рима и ортодоксних спојила их је нераздвојним везама. Заступниди дрквене самосталности у Византијн ирионуше сасма уз Рим, а овај опст сматраше људе сдободне цркве као своју поуздану номоћну чету на Истоку. Особито огдедаше се ово у великој црквеној борби VIII. века, у борби ради икона. Нпје место да овде улазимо у детаље ове борбе, него ћемо је промотрити само са њене црквеноподитичке стране. Истакнућемо само толико да је Љхв, строго религиозна, шта више Фанатична природа, потпуно озбиљно мислио са својим војничким Хришћанством, а то доказује његово знаменито иисмо ЕалиФу Омару. Читав његов постуиак тумачи се речима: „ Камење и стене и плоче обожавате ви." Он хоћаше ослободити Хришћанство од нрекора .политеизма, којим су га кривили остале монотеисте. Један од његових највиђенијих саветника беше покрштени Мухамеданац а један од његових првих владарских корака беше насилно покрштење Чивута. Већ то дово.ђно карактерише дух из кога је поникла његова црквена политика. Тек што је објавио био први свој едикт против икона, завлада силно узбуђење духовима у Италији и Грчкој. Црквене вође порицаху му одмах право да се пача у дрквене ствари. На силенцију 730 године изјавио је патријарх Герман: „0 царе! без васеленског сабора, не можеш ништа ново наређивати у стварима веровања" 1 ). У том погледу од особите су важности два писма папе Гргура II., до душе неаутентична али из тога времена. У тим писмима јасно се огледа схватање тадашњих црквених кругова о одношају државе према цркви 2 ). „Ти знаш, вели се у првом писму, да догме св. цркве не спадају у делокруг царев, него у делокруг првосвештеника... Стога се за цркву и постављају првосвештеници, који се уздржавају од политичкнх иослова. Па тако исто имају и цареви далеко стајати од црквених послова, те се бавити само оним, што спада у њихову дужност." Цар пак одговара са старом правном нзреком римскпх царева: „Ја сам цар и свештеник." Но на ово му одговара друго писмо 3 ): „Ово су твоји претходници, заснивачи и заштитници цркви и речју и

Ј ) ТеоФан 409, 8. ' 2 ) Мап81 12, 959 и даље. з) Мап81 12, 975.