Prosvetni glasnik

НЕЕРОЛОГ

СТЕВА Д. ПОПОВИЋ

I.

Видео сам га први пут 11. Јуна 1871. године. Ми бесмо изишли из шкоде, а велика звона са старе цркве крагујевачке оглашаваху неку велику пратву. Еао деца, ми се упутимо цркви, дајевидимо. Иратња доиста беше велика и у цркву се не могаше ући; а и пред црквом беше толико света, да нас неколицина једва допремо до звоеаре и ту станемо. То беше пратња пок. Петра КариЛа ирвог унравитеља прве Учитељске Школе у Србији. Но свршетку опела покојника изнеше из цркве и спустише на подужи сто. Свет се прикупи ближе, да боље чује говор, а ми остасмо где смо, јер се одатле лепо виђаше. Чело главе покојникове стаде млад, плав човек, пун живота, да му, чини вам се, живи оган. из очију сева; а гласа тако силна да кад је проговорио, и они, који су се били погурнули напред, да боље чују, сад почеше да се измичу и да заузимају места најзгоднија за глеДање. — Стева, Стева... шапутаху они око нас, и за нас беше доста то. То је Стева! стадосмо ми говорити међу собом. Јер ми добро познавасмо име, из причавва ђачкога, али га не бесмо дотле видели никад. Ми бесмо у четвртом разреду гимназије, а у Учитељској Школи, која те године о Св. Сави беше тек и отворена, беше само прво коло њених питомаца, и Стева беше најбољи проФесор њии. Не тајим ни мало да је овај говир Стевин и овај лепи глас што га беше за ово неколико месеца створио о себи, овога часа решио судбину нас неколицине: ми се одмах одлучисмо, да се по свршетку испита јавимо за Учитељску Школу. То је прво виђење и прво познанство.

1

{