Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

737

тање сунчево је у астрономији носведочено), то неће правац резултујућег центрипеталног притиска пролазити кроз средиште сунчево, јер ће сунце измицати; наведени центрипетални притисак, због тежње планетине да задржи дати му правац кретања, неће моћп тренутно скренути ка новом сунчевом положају, док ће центрифугални прптисак сунчев, који на све стране сунца подједнако дејствује, свагда бити управљен дијаметрално од сунца; с тога ће центрнпетална и центриФугална сила образовати угао и дати резултанту, која ће принудити иланету да се око сунца обрће и која ће бити управљена по диркама планетине путање. Андерсон назива ту резултанту тангенцијалном силом, а на основу наведених Факата поставља за кретање планета и сунца овај закон: „Централно кретање нланета резултује из центрипеталне силе звезда и центриФугалне силе сунца; све планете ротирају са сунцем по једном и истом путу у васиони." — Ова Андерсонова тангенцијална сила расте због сунчева измицања, постепено од нуле до оне величине, док буде могла да покрене планетину масу; а сам угао ових сила неће знатно одступати ој равног угла, те с тога је њина резултанта по величини само толика, колики је отпор планетине масе. Због сунчева измицања та резултанта мења непрекидно свој правац и за то је она при непромењеном правцу сваког појединог посебног положаја планетиног релативно тренутног дејства, те с тога и не може да нарасте до веће јачине но што је отпор саме масе; за то је брзина обртања планете око сунца постојана и за сваки поједини правац тангенцијалне силе условљена. дотичном величином кретања. Због измицања сунчева не може планетина путања да буде нравилан круг, нити се може сунце у центру те путање налазити; планета је у најудаљенијој тачци од сунца или у аФелу, кад стпгне у сунчеву нутању на супротну страну сунчева кретања; планета је најближа сунцу или у перихелу, кад стигне у сунчеву путању на ону страну куда се сунце креће. Како на дотичну планету и остале планете упливишу, јер и ове задржавају у неколико центрипетални притисак на дотичну планету, то ће оне да буду узрок пертурбацији планетине иутање око сунца. — На сличан начин објашњава се и обртање месеца око његове планете, но на. чију тангенцијалну силу утиче и сунце, али знатно слабије но дотична планета, јер је месецу ова планета знатно ближа но сунце. Иређимо сад на извођење закона опште гравитације (који је Њутн нашао) по Андерсоновој теорији. — Утицајем центрипеталннх сила масе два небеска тела тежиће да се међусобно приближе, ако се у такој релативној близини налазе, да су у стању да једна другој центрипетални притисак задрже. Али по иринципу једнакости акције и реакццје обе масе одупираће се том васионском притиску са силом која је равна притиску. Како је одупирање масе поменутом притиску сразмерно самој маси при истом убрзању њеном, проузрокованом овим притиском, који зависи