Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

18&

мало не личи на Старца Вујадина или које друге познате јунаке. До преког еуда Ивана смо први пут видели у једном салону где је претрпео велике муке али љубавне, и други пут приликом једне евађе с Маџарима, али и она се свршила само речима. А доцније ћемо видети да је једино писац крив за оно Иваново „храбро" понашање пред преким судом. Овако неистинит живот.није био само Иванов већ и других споредних лица. Па се може рећи да обрада лица у Два идола нема апсолутно никакве уметничке вредности: лица су у том роману просто сенка што по нечем личе на људе, али које? — то је врло тешко погодити. А то значи да нацрт лица у Два идола ие задовољава ни онај критеријум по коме лица у роману треба да су пре свега људи. Али овде нема ни потпуних људи. Јер се оно што ради Младен и споредна лица не може објаснити ни логиком, ни психологијом, ни којом другом науком о човеку — изузев метаФизике. * * * У Два идола нема ни оииса који је као што знамо врло ваљан елеменат у роману. У овој ћемо књизи узалуд тражити слику народа. или земље где се свршише они важни догађаји 1848 године. Опис Срема ; вели писац, треба тражити у Бранковим песмама. Али и ако ту писац признаје своју слабост ипак му се не може ншпта опростити. Јер оно што је Бранко рекао о Срему није довољно за опис у роману где се тражи много више и друкчијег оииса. Па где је опис Бачке и Баната на чијим се просторијама у главном и борише Срби с Маџарима? Нигде нема какве веће слике бојног поља, ни детаљног описа ратног беснила тога времена. Од свега само неки наговештаји које читалац мора сам попуњавати. И обрађивати догађај из 1848. године а ништа не рећи о оном историском сабору у Еарловцима то значи колико не казати од свега оно што је најглавније. Место описа тога чувеног сабора народа и господе српске Атанацковић нам описује онај посве незнатни скуп у карловачкој Пивари. И место оних знаменитих диалога са Карловачког сабора писац нам обесамрћава она Петрова и Стеванова бенетања у поменутој Пивари. Каква ужасна омашка! У тој књизи није описан никакав ситнији детаљ, на,пр.. народна ношња, изглед српске куће тога времена и др. Од свега тога тамо нема ништа, баш ни у најопштијим контурама; исто онако као и у Миловановим историјским романима. * * * После ових чисто уметничких неуспеха Атанацковић је показао у овом делу да није имао неко више гледиште о литерарној уметности, већ и он као и Видаковић у читању види неку забаву у најобичнијем смислу те речи. Јер се по свему види да је и њему главно било да се на неки начин читалац анимира, и да што дуже чита. Тога ради смишљао