Prosvetni glasnik

190

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

је разне махинације заплећући Фабулу и где треба и где не треба. На пр. ои испретура сцене тако да- дође напред оно што би требало да дође доцније, па је сасвим природно кад се види нека средина или крај, да се мора, по нрироди радозналости, тражити ночетак. А дотле ппсац чини разне дисгресије, потребне и непотребне, могућне и немохтћне док дедо, тако рећи, не иорасте у читав роман. Тако је она сцена у пивари допма прва, а треба да је много даље од почетка. Али ко би онда с нажњом читао Младенове авантуре по Европи и Африци, да се он није онако театрално у пивари објавио „народним човеком". Или кога би могли интересовати још незнатнији доживљаји Петра бившег богословца да и он није пре тога онако патриотски и „дерзновено отповидио" Лацики маџарону у истој пивари, или да није после С. Т. проиасти запевао ону песму . .. „Развија се барјак у Србина"... ЈЈ,о би, велим, могао читати и његове авантуре да га није писац прво учинио заслужним за народне идеале. Тако је радио и са Иваном. После измишљеног јунаштва Иванова на преком суду, писац ,је држао да је читалац био дужан да чује ону ништавну причу како је Иван оглашен за бунтовника. Ето таква је била махинација Атанацковића кад је оно разнородно и ништавно градиво стављао у некакав ред сензационих слика назвавши га именом Два идола. А тако је, видели смо, некада и Видаковић опет својом махинацијом умео састављати још дебље свеске за „увеселеније" својих читалаца. Да се толике погрешке нађу у Два идола држим да је то дошло између осталога и због тога, што је писац предузео посао за који није био љегов и сувише скромни таленат. Хтео је написати роман а таленг му је једва стизао за омањи белетристичан састав. Зато му .ја из нарочитих разлога више ценим Буњевку него Два идола.

* * * У Два идола нема никакве особите дикције или стила, да се бар у школи прикаже. На против тамо је стил у појединостима погрешан и у целини веома намештен. У .језику има врло много иогрешака, али их у своје време није исправљао ни Вук ни Даничић, ваљада због начелног слагања у овом питању. * * Из досадашњег говора о Два идола мислим да се јасно види како у нашој белетристици има мали значај ово „најбоље дело" Атанацковићево. Па зар није сасвим без смисла она компарација Атанацковића с Бранком? По свему, много је тачније упоређивати Атанацковића с Видаковићем, и то је био један од главних разлога да се ова расправа напише.