Prosvetni glasnik

230

ПРООВЕТНИ ГЛАСНИК

потоне у представе и осећања онога који ради, а не да му подмеће сво.ја, мишљеља и ре#лексије. Што су доцнији у истом смислу урадили, то је ипак, у најбољем случају, тек само ближе извођење Хердерових мисли. Тако кад је Хумболт много полагао на „симбодику гласова", или кад је Штајнтал увео појам „гласовног рвФлекса", да би још више нагласио несамовољни начин постанка првих говорних гласова. 1 Две су тешкоће, које теорнја подражавања није могла савладати,. у пркос свих ових покушаја да се допуии и поправи. С гледишта емпиричког испитивања језика остаје незгода, што се само код маленог дела правих речи поклапају односи између гласа и значења, на баш и кад се узме но.јам подражавања у свој могућпо.ј опсежности и отвори најшире поље чувственим и представним асоцијаци.јама различитих чулних обласги. Већа је, пак, од ове нсихолошка тешкоћа, која је везана за нојам подражавања гласа. Његова је суштина, да предмет или процес и глае, ко.ји га означава, ма на ко.ји начин, било намерно, било нехотично и нагонски, долазе један с другим у неки однос, или у непосредан, кад се чут звук понови испуштеним гласом, или у носредан, кад се примљени утисак представља у гласовноме знаку. Али ето таква односа између гласа и утиска у оиште нема; већ је увек сам глас тек дејство иокрета говорних оруђа. Човек их чини, кад гавори, а осећаји, који их прате, то је оно, што мора да сачињава садржину тих односа г ако он у опште своје говорне нокрете ставља у какав однос према чему опаженоме. Према њима су сами гласови нешто секундарно, на што ни нажња нити икакав нехотичан нагон нри иснуштању гласова не могу бити директно унрављени. Пошто теорија подражавања сматра говорни глас као непосредни нроизвод, између кога се и утиска, ко,ји га изазива, мора тражити какав однос сличности, за њу се отуда још увек лепе трагови теорије проналаска, из које се развила. Ако говорни глас, као нтто се и нризнаје од присталица подражавања гласом, није самовољан производ, већ долази од природног ал>инитета, што ностоји између предмета и гласа, а који нрате осећања и осећаји, онда .се он у опште не може тицати гласа, као таквог, већ нокрета говорних оруђа, из којих се јавља глас као даља последица. Јер што човек говором непосредно производи, то су баш они покрети органа за дисање, за глас и за говор. Ако има икакве наличности између језика и онога што он изражава, онда се она, дакле, не^може састојати у томе, што онај који говори }тађа глас, већ само у томе, што угађа. своје покрете према утиску, или чак према представама и осећањима,.

1 ЛУ. уоп НитћоШ, ићег сНе УегвсШеДепћеН; с1ез тепбсћНећеп Вргасћћаиез,. § 10, ЛУегке, VI, 80. — 81;еш4ћа], ТЈгвргип^ с!ег Вргасће, § 104. — Ет1еИи11§ т сНе Р8усћо]о^1е ипс! 8ргасћ\У188епзсћаД, 366.— 0 појму реФлекса } 7 овом односу Ј г пореди, у оста.10з[, део I, 319.