Prosvetni glasnik

576

ПРОСВЕТНИ ГЛАОНЖК

вели да су идеје урођене ГасиНав со§Н:апг1ј. Лајбииц, којије устао иротиву Локеа, вели да нису урођене идеје мисли већ само могућност да се мисао развије, то су пово.гне диспозиције од мисли, то су трагови њихови у нашој свести. Из свега овога видимо да Бошковић заузима средње гледиште, и да би се за његов назор у овом питању смело изнетп гледиште новије психологије, које сномпње Марковић, 1 а то је, да у нашој души не може бити ничега из спољње природе, чему није осигурана могућност буди каквим Функционалним релацијама. По Берклеју су особине ствари чисте иојаве пашега духа, док по Бошковићу појмови наши о стварима ностоје на основу реалне егзистенцргје ствари у свету. Бошковић устаје протпв употребе метода индуктивног при доказивању да претежност постојп. Индукција, као и аналогија, доводи до погрешних гледншта. Релативна својства ствари : протежност, компактност, дељивост зависе од наших осећања, па и ако се налазе у природи остварена не смеју су као особиие атома усвојити. А да и данас ово гледиште има смисла види се из тога пгго и модерни психолози, као X. Спенсер, узимају да морамо пристати уз егзиетенцију извесних способности нашега духа, јер немамо начина да растумачимо од куда души нашој извесних способности, којима она из утисака епољње природе комбинује појмове и ствара свесни живот. 0 одношају духа према телу Бошковић заузима дуалистичко гледиште, т. ј. пристаје уз оне, који веле да је дух сасвим одвојен од телесног, физдчког света. Нод духом узимље Бошковић ону моћ, која може познавати и хотети. Дакле овде је на земљишту праве метаФизике, јер полази као и сви представници онога доба од гледишта да се наш душевни живот огледа у извесним моћима душевним. Извор нантем свесном животу налази Бошковић у спољњем свету и у самоме духу (Боске). Доказ му је за прво обично свакидање искуство, а за друго самосвест наша и уверење да постоји дух. Првим се узроком у нама производи осећање а другим мишљење и хотење. Извор првоме лежи у стварима наше околине, овоме пак другоме у нашем духу. Но као што се зна из историје ФИлосоФије, овакви назори о природи нашега духа довађали су философс врло често до екстремног идеализма (Берклеј и др.), па да би се Бошковић од овога оградио, он изриком вели да свет, о коме ми имамо свест преко нашега духа, није само представа гола, већ да у самој ствари и постоји, т. ј. сви они закопи, које ми дознајемо да постоје у спољњој природи, нису нам такви због нрироде нашега духа већ за то, што су они веран отисак Фактичког стања ствари у нашој околини.' 2

1 Ка<1. 547 стр.

2 Троструко јемство инамо за егзистенцију света: а) ириродни нагон, т. ј. очевидност и свест наша да свет постоји; в) што нам је Бог усадио овај нагон и који