Prosvetni glasnik

578

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Питањо пак о самосвеети ево на који начин решава Бошковић. Локе веди да се рсФлексијом (по Локеу моћ натега духа, да врши опажаље душевних појава) долази до позвавања егзистенције напгег свесног живота али не и тога да дух постоји као биће. 0 томе да се унутарњим опажањем уверавамо о духу нашем као бићу Бошковић надази ослонца у прсдставницима патристичке ФилосоФије, као у Томи Аквинцу, св. Августину и др. Ево како то изводн св. Августин. Ми знамо, вели он,. егзистенцију нашег мишљсња, а преко овог и егзистенцију нашу. Унутарњим проматрањем долазимо до егзистенције нашег духа, јер иим би у стању могли добити појма о души, но преко духа, који није Физичке природе, јер смо њим сазнали, осетили, створили идеју о души. Ја се нећу упуштати у доказивање нелогичности ових извођења и побијање доказа патристика, довољно је само што се зна да је овим патристичким путем ударио и Бошковић у питању о самосвести и егзистенцији нашега духа. Откуда у њега трагова ове изанђале сколастике лако је разумети, кад се сетимо да је његов велики ум био под утицајем ових теолошко-философских концепција од ране своје младости, и величина ума његова види се баш из тога, што је био у стању отрести се врло много овог језуитског школовања, а што су у њему остали још по који трагови даје се у неколико правдати и тиме, што дух људски у фидософији не беше још еманципован од оних средњевековних патристичких доктрина, већ се је овде онде јављао, као пламен ватре која се гасн. Дакле из овога могло се је увидети да се гледиште Бошковићево о егзистенцији света, о природи духа и физнчких ствари као и гледиште о Богу, налази код других ФилосбФа. Но ипак његово доказивање о томе да свет постоји у самој ствари а не само да нам се то чини, и извођење његово из веза које постоје између унутарњег и спољњег опажања, довољни су докази да нам Бошковића представе као евесног рсалисту, јер бележи врло прецизно разлике ко.је постоје између физичких и психичких наших радња. II. Но и ма да је Бошковић показао и пристао уз ФилосоФе, да изме1)у духа и тела има разлике, ипак не пристаје уз умовање њихово да се ова веза, која се опажа између појава једне и друге врсте, да протумачити упливом каквога бића, како је узимао Декарт 1 и Лајбниц. Нарочито устаје Бошковић иротив Лајбницове престабилисане хармоније, којом хоће да докаже да су радње како духа тако и тела потпуно једна од друге независне, и да су сви наши покрети у напред нешм вишем бићем — Богом — одређени. Бошковић вели: ја не знам, како бих и могао доћи на мисао о телу и свету физичком , кад у опште не би било 1 Оказионалисте упдивом воље Божје.