Prosvetni glasnik

598

ЛРОСВВТНИ гллсник

338. 3, 177. 434. 480. 513. Љуб. 173. Кал. 67. Фсрд. 4. 75. 242. Осм. 2, 325. 383. 3, 141. 4. 396(?). 450. 5. 158. 6, 276. 390. 7, 203. 8, 432. 440. 492. 9, 329. 330. 331. 441. 10, 424. 496. 11, 210. 236. 505. 834853. 12, 52. 314. 389. 476. 13, 4. 17. 19. 20. 16, 330. 348. 411. 17, 146. 156. 18, 113. 488. 19, 498. 837. 839. 1017. 20, 23. 66. б) Лок. множине од именица: срцијех Ар. 505; иољијех Проз. 823. 1024; крилијех Дуб. 578; Осм. 6, 68; костијех Пок. 3, 13; ирсијех Су. 1, 184; Осм. 10, 410; иисмијех Осм. 7, 213; крајијех Осм. 11, 61. Али, од прилике исто тако често у облицима из ове две групе дуго г ћ зпачи једап слог; свакако, кад се неки од н>их истакну, може се коп■статовати прилично велика разлика, на пр. смпје има 10 пута двоеложно а само два пута (Проз. 1183. Осм. 18, 492) једносложно значење, и још вшне пада у очи да је код најиослије (просто иослије нема код Гундулића!), у свих четрнаест случајева где их је Гундулић употребио, г ћ двосложно. Алп све то било је зацело због метрума и тешко да се ■оснива на различитом изговору дугога $ на свршетку речи. Осим те две групе случајева, код Гундулића се само врло ретко дешава. да се дуго г ћ рачуна у два слога; што се то догодпдо у три примера смпјеш Проз. 1165, ијеш Дуб. 825, умијеги Дуб. 826., да се лако растумачити, јер сва три су облици садашњег времена који се у . 3. лицу једнине свршавају на дуго 4 без наставка; с тога је врло вероватно да је (као и данас) већ у Гундулићево време 4 било раздељено у целом презенсу у два слога. Али у кореним и другим основним слоговима дуго г ]ј за Гундулића важи редовно као један слог; изузеци од тога врло «у ретки, а и они нису поуздани, наиме: лпјер бијели и ружицу (или лијер :Мјели и ружицу) Проз. 197, што је врло лако могла бити преписачева омашка у рукоппсу год. 1795. по којој је Павић издао Прозериину, јер у дубровачком издању из год. 1843 стоји лијер ирибијели и ружицу, а Ј загребачком из год. 1847 лијер ирибијели и ружицу; можда исто то важи и за пример свпјет други сред веселе Проз. 402, ма да је ово тако штампано и у дубровачком издању, док загребачко издање има и свијет Аруги сред веселе; али у ње лпјеиу љубовнику Дуб. 1425. Павић је без велике потребе у почетку стиха изоставио и (и ње....), које постоји и у рукопису по којем је прнрсђивао издање, а и у дубровачком издању, док загребачко издање има ње лијеиому љубсвнику. Сва три примера, дакле, нису поуздана, али ако и допустимо да је Гундулић у сва три дуго 4 употребио као два слога. ипак стоји Факат да је он — изузимајући свршетак без наставка и падежне наставке -ијем, -ијех — у стотинама других случајева дуго г 1; употребљавао само једносложно. А ако •су ова три мало час споменута примера тачна, тада није можда случај што су сва три наглашена кратко и што имају акценат на првом слогу раздвојенога 4.