Prosvetni glasnik

163

11*

го.?ских облика и у уиотреби страних израза који се у нас много чују. Сви их наставниди не поправљају доследно. б) Посебна језиковна настава састоји се из а) читања, б) писања и в) поука у језику. И ако су ове три радње у програму овако подељене, оне се у настави морају доводити у везу, као што опет све три заједно треба да воде рачуна о предсгавама које деца добивају из других наставних предмета. а.) Читапе. Ово се учи на чданцима који су у читанци. А.ш оно није циљ, него је средство за циљ који се састоји у разумевању онога што се прочита. Отуда се при обради чланака мора увек разликовати ово двоје: садржина мисли ко.је су исказане и облик у коме су оне исказане. Ако је читање правилно, онда ће се и садржина јаче истицати, и њен ће утицај бити јачи. И обрнуто, ако се садржина добро схвата, онда ће бити и читање изразитије, са осећањем. То се мора имати на уму при обради свакога чл.анка и увек се мора обратити пажња и на једно и на друго. И, један се чланак може сматрати за обрађен тек онда, кад га бар велика већина ученика може да прочита правилно и кад му познаје добро садржину н по главној мисли и но споредним, и кад умедне то и да искаже. Код нас се обично ове две ствари не двоје. Ако се чита један чланак, онда сва деца у разреду читају редом из тога чданка сваки но неколико реченица до тачке или по неколико реди без обзира на тачку све дотле, док се не дође до краја чланка. После се то и даље понавља, док се сви ученици до последњег не обреде. После се пита за садржину целога чланка и њу исприча један или њих неК0.1ИК0. Или: један ученик прочита један мањи или већи одељак, и исприча шта је прочитао, па други прочита други одељак па исприча н тако до краја чланка и до последњег )ченика у разреду. И носле тога сматра се да је чланак обрађен. Очевидно, да је та обрада ненотпуна и погрешна и са стране читања и са стране садржине. Главна је мана у том што у таком читању нема нанредовања: последњи ученик чита једну исту реченицу онако исто погрешно, као што ју је и први прочитао, и ако је измсђу њих двојице то исто прочитало још неколико њих, и, што ученици нису ни могли ући дубље у садржину. Отуда није чудо кад сам при носледњем ирегл.еду нашао да. од свих ученииа који су читали обрађене чланке чита .један велики број тешко и ногрешно. б.) Писапе. Кад се деца у I разреду извежбају у писању слдва, онда долазн нисање лаких реченица, а у старијим разредима краћих чланака и причица и нисмено исказивање лакших исиричаних чланака. Иисање би требало да иде упоредо са читањем. Онолико исто колико се деца вежбају у читању туђих, толико исто треба да се вежбају и у писменом исказивању својих мисли. Кад би било то, онда би писање у истини постало једно средство, које би увек пратило сваког човека који га једном научи. Код нас није тај случај. У нижим разредима оно је сведено на неколико написаних речепица и пеколико, не нрема смеру изабраних, чланчићаили песмица који се нрописују. У старијим разредима опет само неколика преписивања било из књиге било из главе. И то што се напише слабо се лрегледа, а где се прегледа, не ради се онако, како се исте погрешке неће и други пут поновити. Писмених састава у правом смислу скоро нигде и нема. — Али и у овом предмету има разреда који чине изузетак.