Prosvetni glasnik

176

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Деца у доба, кад не стоје под дужностима школским, постају нај- , лакше послушна, кад се најпре са њима лепо поступа, да се њихова наклоност придобије. Што се више повлађује њиховим жељама, у толико радије чине она то, што се од њих тражи, не из благодарности — ње нема код мале деце, — него што се њима услед аријатног се%апа допада све што долази од стране њима симпатичне. Тако се поступно задобија над децом власт и навикавају се на послушност. Али и на овом стунњу поучавање захвата ве&и иростор, но гито се обично верџје; тако ја сам такву децу већ врло често овим простим питањем и одговором доводио до попуштања: Ко је паметнији, велики или мали? — Велики. — Ко дакле мора да слуша? — Мали. — Већ диалогом произведено одвраКапе дејствује у великом степену расхлађујуКи. Напротив старија деца треба да увиде, у колико су по својој зрелости за то способна, да је оно, што се од њпх тражи, право и нужно, према чему је нотребно, да се њима ио могућству образмжи свака наредба. Јер дете има право, да на смеран начин упита и зашто ? Њему треба објаснити, што се може објаснити, али треба га још израније навикавати на одговор: то не можеш ти још да разумеш, то остаје за доцније време, почем се мораш још неке време ослонити на родитеље.' Али због тога треба све, што се детету каже, да буде ирава истина, никад му не треба хвалити оно, о чему ће се доцније уверити, да ни.је тачно. 2 да се живо покреће; што му се више у овоме иоиушта у тодико ће се боље развијати његови мишићи (таква се деда раније и развијају). Ираћакање дејствује на оргаие доњег дела тела оиако као шетња код великих: изазваће се њихово развијање. Али пре снега таква су деца веселија; и ако би она усдед ведике сдободе кретања могда још израније да прикупљају према својој ћуди осећајне утиске, развијаће се такође и ј /.чно боље. Треба са свим одбацити много ношење мале деце тамо амо; тиме се ствара код њих нека потреба, која се неће моћи увек задовољити, а тпме и извор непрестаног незадовољства. К томе додази још усдед уобичајеног ношења деце готово увек на левој руци и врдо дако савијање кнчмењаче. Што се више деца навикавају на уредиост и што се вшпе остављају сама себи, у толико се маље јавља прилика за мажење, а то је већ знатан ночетак васпитања. 1 Само сасвии слободно аризнање: »то ја не знам«, ни у колико не умањава ауторитет. Али је врдо опасно, уздизати се високо а затим се осрамотити. Ко не додази често у непридику, да деци на нитање не може одговорити, особито ако не припада образованој класи? У таком случају излази се на крај обично овим одговором: Моје дете! цедо моје васпитање није толико стало, колико твоје досада; с тога је сасвим у реду, да ти по нешто знаш. што ја не знам. Али теби не достаје искуство н зрелост, с тога сам ја паметнији и ти ћеш дакле учииити добро, ако ме слушаш. 2 Овог основног правила треба се држати поглавито код оних питања, на која се детету из основа наравствености не може одговорити. Треба оставити децу свакојако дотле колико је вшпе могућно у неиознавању ствари, које још нису за њих, ади настојавати да се њихово иоверење задобије и пазити на то, шта су она отпршшке с друге стране докучила. Како су при томе готово увек у питању лажна, аретера-