Prosvetni glasnik

НЛУВА И НАСТАВА

383

посматрања и свију врста уметничког и научничког рада, а већ је и у језику доста наглашена сличност између гледања и мишљеља. Па ако је то тако, онда се, од мало ире споменутих недостатака у наше моћи посматрања, заиста треба бојати штете за наше образовање; ко ту не би помогао да је избегнемо! Еао свуда, тако и овде помоћ лежн у упознавању узрока. Откуда потиче, дакле, површност и нетачност наших чулних опажања ? Поред осталих узрока — овде не претендујемо на потпуност данас нарочичо игра улогу: ирера-но натеривање на читање и навикавања на гито брже читање. Вештина у читању много је комшшкованији душевии процес, него што изгледа на први поглед. Сваки онај црни знак треба око да упозна тачно и да их по реду састави у реч; свака реч треба да у свести изазове представу; тако изазване представе спајају се у низ мисли које одговарају садржини прочитапога, а мисли изазивају судове и осећа.је, који одобравају или не одобравају, иримају или одбијају: кад се све то у.зме на ум, тада се мора признати да већ и једно сразмерно сиоро гласно читање представља толико брзо Физиолошке и нсихолошке пронесе, да око има великих задатака које не може нотпуно задовољити. При читању оку је немогуће да свако слово заиста види. т.ј. схвати у његовом карактеристичном облику, већ мора да се задовољи с поврганом општом сликом. За то је разумљиво што већина људи који течно чнта.ју, једва може да даде рачуна о тачном облику штампаних .слова, сем ако, из каквог нарочитог разлога, нису своју пажњу обратили на њих. Физиолошким покушајима утврђено је да се и при таквом читању у оиште не може више видети него половина слика слова. Остале знаке који чине једну реч, вешт читалац допуни сам. 0 тачности овог тврђења може се уверити свак посматрањем: кад неко у читању наиђе на неку мање познату реч, он тада мора да заустави брзи покрет ока и да целу реч до краја тачније пропрати погледом, јер гаовде превари снага за репродукцију која је код свакидањих речи свагда спремна. Али треба узети у обзир да модерни човек више чита у себи него гласно. Гласно читање зацего би многима онемогућило да савладају само матори.јал дневних новииа. Данас нам је смегпно како се год. 1553. др. Ј. Сос1ешз жалио на то колико се хиљада Форината бескорисно иотроши на штампарску хартију. Шта би рекао да види како, на пр., недељни број Хете-Уогк \Уог1с1-а има више речи него библија! Па ма да су те америчке нрилике још далеко од нас, ипак је маса материјала за читање по дневним листовима толико нарасла да је постала прека иотреба да се томпо читања убрза. Невероватно је какве захтеве то читање очима, као што га је згодио назвао један познат германиста, поставља очима и духу! Грозничаво брзо јури поглед преко редова а облици слова стапају се у нејасну масу.