Prosvetni glasnik

318

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

можемо све то ставити у иотиуно знажтвен систем, јер су сва наша посматрања још увек несигурна, а закључци за овима преухитрени. И као што је требало много епоха да прође, док смо дошли на данашње методе испитивања детета, такођер ће много времена проћи да овима радећи не постигнемо у свему жељени успех, већ да ћемо пре доћи до других опет метода, номоћу којих ћемо лакше доћи до схватања детињег душевног спонтаног рада, чему се можемо надати бар само онда, кад будемо приближније познали рад мозга детиљег, дентрума читавог душевног рада људског. За то, ако се хоће у овом узвишеном раду, у испитивању деце да постигне стваран успех, да се прибави Педагогици за примену што више позитивног материјала, то морају у овом раду бити нарочити радници, а то су добри иосматрачи деце. И кад би ме, веди 8и11у, питао ко у чему се састоји особина доброг посматрача детета, ја би му укратко рекао: „У дару да помоћу љубави према деци ову схвата и погађа, а тај се рад усавршава даље знанственим образовањем". И заиста је тако. Посматрач деце мора да буде вешт читач тајних мисли детињих. И ко ће од нас да буде овакав читач? Сваки, који имаде у души својој сродности с децом, љубави према деци; у коме је т.з. секундарни т.ј. наслеђени, и не дотерани инстинкт према деци. Посматрајмо таквог човека, па ћемо видети: како тражи дечје друштво, како тражи предмет уживања свога у опћењу са децом, како је сав срећан. кад може да учествује у мислима и радости дечјој!... У овом би још многи гледао само симпатетички поглед, који свакако још не одговара методичком и егзактном посматрању, како се тражи од праве науке. Зато је неопходно потребно сваком посматрачу т. з. исихолошко образовање. И шта се мисли под овим психолошким образовањем? У првом реду је знање т. з. сиецијално иознавање ове струке и њених принципа, њених проблема и метода. За тим је сиецијална вештина г учење (спремност), која се постизава обично методском, практичном употребом овог знања при сваком опажају и разјашњењу појава снонтаног рада духа детињег. Другим речима рећи: ко хоће да дете испитује, мора бити посвећен у процесе развитка и рада душевног живота детињег, да може и појаве схватити, себи и другима растумачити; јер сам опажај треба да ,је израз знања и неког умења. Узев на ум и симпатетички поглед и психолошку образовну спрему као битне услове сваког посматрача, испитивача деце, ваља нам овде истаћи главније личности, па и редове, који су кадри помоћи развијању „Психологије детета" и код нас било споменутим симпатетичким погледом, било психолошким образовањем, било на оба начина. На првом месту ћемо споменути лекара, који је по струци својој најмеродавнији испитивач детета, познавајући му скроз организам. За овим су родитељи, нарочито мати, која природом својом опћи са природом детињом одза-