Prosvetni glasnik

612

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

упутида се Асуру и настанила се у басену средњег Тигра, друга (јеврејског претка Таре) напусти халдејски Ур и дође до Харана у Месопотамији, а трећа Хананејци упути се код Персиског залива у Сирију, да би одатле напала на Египат. Те сеобе народа — непознато је да ли су једновремене или наизменичне — биле су пред рушењем првог Халдејског царства од Еламита на 2300—2280 год. пре X., у исто време кад су Египат освојили Хикси, који су у долини Нила открили пут и за нова Семитска племена. Између осталог од Семита, који су се одселили у Харан, одвојио се један део народа, под вођењем Аврама и прошавгаи Сирију целом дужином од севера на југ, утврдио се у Хеброну, од куда се раширио по целој Ханаанској области, положивши основ племенима Моава, Амона и Израиља. Али Израиљ, после дугог лутања по Ханаану, преселио со је у Египат у доба владе Хикса. Међутим Ханаанска најезда на Сирију истребила је њено првобитно становништво, ма да су још Јевреји по новратку из земље Фараона у „обећану земљу", застали у њој део старе расе „џинова" (герћапп). Из Сирије један део арамејских племена прешао је па јужну обалу Мале Азије где је и остао, док су на југу „бедуини старога доба", нападајући на Египат, раширили се и по арабиском полуострву. Семитске миграције трајале су врло дуго; то је било доба номадског живота, које се нарочито отегло за синове Израиља и још више за њихове јужне сроднике Арабљане. Египатско освојење Сирије за Тутмеса I застало је у њој већ организоване Семитске државе, ма да је један део расе и у то доба проводио још пастирски живот, јер је прошло још много времена пре него су Јевреји створили своју државу. Остављајући на страну Аријевце који су населили Европу, ми смо у Азији разликовали три групе те расе: мало-азиску, иранску и индиску. Управо ми можемо говорити одређеније само о миграцијама две последње групе, које су састављале некад један народ Аријеваца, као што су називали себе, и после свога расељења по новим областима, и Индијапци и Иранци (аија). Стари језици та два народа, Санскрит и Зенд, јесу у врло блиском сродству међу собом, а предања која су се код оба сачувала, тако исто показују блискост, у којој су они стојали међу собом. Једна од светих књига Иранаца („Вендидат—Саде, део Зенд—Авесте") прича, да су пре него су се настанили у Ирану, њихови претци дуго лутали по разним земљама, које је за њих спремио Ахура—Мазда (добро божанство), али их је непрестано изгонио у нове крајеве Ангро—Мајнус (зли дух). Отерани хладноћом из Аирјанем—Веџо (станиште Аријеваца) они су наизменце заузимали Согдијану, Маргијану (да нас Мерв), Бактријану, Нисеју, Аријану, а у области у ушћу Хелменда (Уаскеге(;а Иопћгака) разделили су се на две гране, од којих се једна упутила на исток ка Ипду, а друга на запад у Мидију. Један део друге гране настанио се у близини Елама, код Персиског залива, док